Ilegala…
14/03/2014 |Dragi D,
Onog dana sam plakala, preplakala. Kao Velikićeva Kristina, nedge daleko od svega. A preblizu svemu. Tvoje pismo me je dotuklo. Znam, nisi to želeo ali nisam izdržala. Odbolovala sam još jedan 12. mart, dvanaesti put. Tako će biti i za godinu, dve, pet… bolno podsećanje i još bolnija stvarnost, ista, nepromenjena. Zvučim kao Kristina… razred bez razrednog starešine… gotovo je, nema nade…
Neće je ni biti sve dok se lažni naslednici budu otimali o nepostojeći testament. Za njih – nepostojeći. Nedostojni su ga. Da li je moguće da je jedan od tih lažnih zaista bio komandos? Pročitala sam negde da je navodno to izjavio u nekoj televizijskoj emisiji. Da li si gledao tu emisiju? To je zaista rekao? Komandos i marinac u JNA? Znaš da mi je otac vojno lice, pukovnik u penziji; kao mala volela sam da se igram rata, mi, deca iz bloka, s plastičnim pištoljima i puškama u rukama jurcali smo po kraju; bila sam klinka-ilegalka, sakrivala se u podrum, memljiv (verovatno i prepun pacova, sad se stresem, uplašim kad se setim) imala sam konspirativno ime Maša… niko od dece iz komšiluka nije hteo da bude neprijatelj, Nemac, fašista… morali smo da izvlačimo cedulje na kojima su bile napisane uloge: na nekima je pisalo – partizan, na nekima – fašista. Mrzela sam, uh, kako sam mrzela kada izvučem cedulju na kojoj ne piše da sam tog dana ilagalka. Tog popodneva morala bih da se odreknem Maše, morala sam po podrumima da jurim drugove ilegalce, društvo iz kraja, Saleta, Boška, Mladena, Milicu, Sanju… da ih progonim kao pravi okupator. Isto to oni bi radili već sutradan kada bi im cedulje i zla sreća dodelile ulogu neprijatelja.
I tako, bila sam klinka, igrala se rata, družila se s decom vojnih lica, odlazila u kasarnu kod tate na posao, slušala njegove priče o vojsci i vojnicima ali nikad nisam čula da u našoj vojsci postoje marinci i komandosi! Znam za vodnike, regrute, razvodnike, redove, kaplare, narednike, kapetane, majore, pukovnike, generale… marinci i komandosi znam da postoje u nekim drugim vojskama, i američkim filmovima. I u mašti pojedinaca.
Ipak, ne verujem da je taj rekao to što sam pročitala. U dnevnoj štampi zaista ima svakakvih gluposti.
Negde sam pročitala još jednu. Izgovorio je jedan za kog bih rekla da je poslušnik kakvog nisam videla ni kod tate u kasarni. Pričao je nešto o svojoj želji da njegov vođa ima neograničenu moć i da odlučuje sam. Najpre sam pomislila da čitam severnokorejske novine. Uplakana tog dana, mislila sam da možda i ne rasuđujem najbolje. Da su me obuzeli bes, emocije i nemoć i nadvladali mi razum. Nisu. Sigurna sam da znaš o kome pišem. Videla sam i tvoju kolumnu na tu temu, „Zvuci tišine”. Neću ponavljati ime tog nekog, ni njegov nadimak jer ako napišem nadimak moraćeš pre čitanja da dezinfikuješ pismo.
A onda sam pročitala i ovo: „Vladao je Turkmenistanom od 1991. do 2006. i za to vreme ukinuo je operu i balet, promenio nazive meseci, zabranio je bradu i brkove, ukinuo penzije…” Sapamurat Nijazov, vođa. U dilemi sam, ne znam da li da se smejem ili da opet plačem. Kult diktatora. Samovolja kojom je jedinka sebi dala pravo da odlučuje sama. Zdušno podržana željama i ljubavlju svojih poslušnika.
Videla sam i da je objavljena vest o narko-bosu Šariću. Da li je zaista lociran u Južnoj Americi? I da li o tome sme javno da se priča u jeku izborne tišine? Ja mislim da ne. Možda grešim ali odavno sam shvatila da je priča o njegovom hapšenju deo predizborne kampanje. Pssst… Ilegala…
Ines (Maša),
petak, 14. mart 2014.
negde daleko