Govor mržnje
13/07/2019 |
Piše: Dejan Jeremić
Posle autorskog teksta predsednika Srbije Aleksandra Vučića, objavljenog u dnevnim novinama „Politika“, a pod nazivom „Elita i plebs“, u kojem on koristi svaki slovni znak da bi diskreditovao slobodomisleće građane (čiji bi, takođe, predsednik trebalo da bude), onaj deo javnosti – koji ne deli uništen sistem vrednosti kakvim se predsednik i sv(el)ita oko njega diče – s gnušanjem je reagovao na navode Vučićevog otvorenog pisma.
Da, otvorenog pisma, ne autorskog teksta, jer sva je prilika da je napisan u više od dve ruke a više i liči na pismo davno zagubljenom prijatelju iz prošlosti nego na tekst. Taj kojem je trag zatrt u nekoj nedođiji bez postojanja vremena i prostora, bez volumena i bez ijedne dimenzije, tome se s papira dnevnih novina obraća potpisnik. Koji, moguće je, nije bio usamljen u davanju „autorskog“ pečata onome što je zgomilano u nekoliko hiljada slovnih znakova. Plus interpunkcija.
Kabasto, kakvo jeste, otvoreno pismo preglomazno je da bi se elaboriralo u kraćoj novinarskoj formi, kolumni (kakva ona jeste) ali ponešto od napisanog moglo bi se izdvojiti. Recimo, početak: „Poslednjih dana i nedelja, u sveprisutnoj kampanji omalovažavanja svih koji misle drugačije od onih u srpskom društvu koji su umislili da, iz nekog razloga, pripadaju eliti, mislećem, socijalno i umno emancipovanom sloju društva, pređena je granica svake političke učtivosti i elementarne pristojnosti…“
Obratiti pažnju na prelaženje granice svake političke učtivosti i elementarne pristojnosti. Na to upozorava i opominje onaj za kog nijedna granica nije prepreka koju nije pogazio nebrojano puta. Nabrajanje tih nepočinstava potrajalo bi duže i od ove kolumne i od elaboriranja otvorenog pisma u zbiru.
Dalje,Vučić navodi da su neki očigledno nervozni „zbog činjenice da im prevrati ne uspevaju, da je podrška naroda obrnuto proporcionalna rušilačkim naporima koje preduzimaju na dnevnom nivou, politički kvazielitisti pribegli su oprobanom, neki bi, delimično s pravom, rekli, fašističkom metodu, podeli naroda na superiorne, one kojima oni pripadaju, i inferiorne, one koji nikako ne mogu da pobede…“
Kud nas nađe rušilačke, fašisoidne s primesama kvazielitizma? Prepisuje od svojih? Neko mu je podmetnuo teze za govor na Glavnom odboru stranke na kom treba da se obrati velikom broju članova s lažnim fakultetskim diplomama, lažnim doktorskim diplomama, jurišnicima i olovnim vojnicima koji – kad partija zove – iskaču iz budžaka i s margina fašistički klevetaju svakog na kog bi (potajno!) voleli da liče, istovremeno i želeli da budu ono što oklevetani jesu ali to niti mogu niti umeju.
U svom daljem krstaškom pohodu na elitu, potpisnik otvorenog pisma umire u lepoti kvazihumora (svog ili došapnutog, svejedno) pominjući „bohor“ kao omekšivač za veš a sve u nekakvom kontekstu izbeljivanja zuba (to samo on zna!), zgomilava Bizmarka, Paju i Slobodana Jovanovića u vickastu doskočicu da oni koje naziva lažnom elitom pojma nemaju ko su gospoda a sve sa ciljem da sve ono što malo njegovih iz Glavnog odbora može kao tačno da zaokruži na testovima inteligencije i opšte kulture, pripiše nevidljivom, imaginarnom protivniku. Kojeg, inače, doživljava kao krvnog neprijatelja.
Ima toga još, ali obečao sam da o pismu neću da dužim, te bih ovde okončao prikaz ispraznosti kojom napisano u „Politici“ odiše. Sve u svemu, veoma loš recept za pravljenje torte: ukradeš četiri jajeta…
Reagujući na ono što je potpisano imenom i prezmenom Aleksandar Vučić, akademik Dušan Teodorović pokrenuo je peticiju za osudu govora mržnje kojom je – onaj koji je mnogo puta dokazao (a neretko mu se i otelo da to i kaže) da nije predsednik svih građana, pa ni, kako neke od njih nazva, kvazielitista – prenatrpao ono otvoreno pismo s ciljem blaćenja i omalovažavanja svih koji ne misle o njemu kao jedinom, neprikosnovenom, nedodirljivom, svemogućem… Prvom u istoriji. U svemu. A i u svakoj istoriji, bilo čijoj.
U njegovu odbranu prve su stale žene, one koje su se pronašle kao olovni vojnici s margine, zaštitinice i poslednja odbrana njegove sveTlosti. Ana Brnabić na svom Tviter nalogu mudruje: „Biće zanimljivo ispratiti koliko ljudi će potpisati Teodorovićevu peticiju kojom se poziva na zabranu slobode govora i mišljenja…“ Osim što je diskutabilno pismena, gospođa i je i zlurada. Novopečena članica Vučićeve stranke peticiju protiv govora mržnje svesno (i veoma opasno!) preimenuje u zabranu slobode govora i mišljenja. Kud ćeš prizemnije. I da, nema dileme oko večitog pitanja šta je gore, da li kada se pametan glupira ili kada budala pametuje. Ima ih koji na to pitanje svojim delovanjem daju jasan i precizan odgovor. I nadasve tačan.
Kolumna, makar ova ovde i sada, ne bi bila potpuna ukoliko u njoj ne bi postojalo ime Biljane Ivković. Svi znate ko je. I šta je. E, ta se usudila da doktora Miodraga Stojkovića, genetičara svetskog renomea, na svom Tviter nalogu priupita, pazi sad: „Nego, odakle vama privatna bolnica? Da vam nije možda Dragan Đilas omogućio?…“ Za nju i ono što je napisala važi isti komentar kao i za gospođu iz prethodnog pasusa. Dala je doprinos istoriji bahatosti.
Takav govor mržnje u samo jednom otvorenom pismu i dva tvita na društvenoj mreži može da iznedri jedino opustošen vrednosni sistem. Temeljno ruiniran prethodnih sedam godina, načinio je od prostora koji nazivamo svojom zemljom moralnu kloaku u šupku sveta. A, ako je nekada popularna pesma i poručivala da polubauk polukruži poluevropom, ostalo je nedorečeno i nedopisano ko je tu centar polusveta.
13. jul 2019.