Fatamorgane
11/03/2014 |Dragi D,
Pre nego što ti kažem koliko sam vam one večeri zavidela na druženju koje mi mnogo nedostaje, preneću ti neke svoje impresije o događajima koje sam danas pratila. Čitala sam o zahtevu onog bivšeg ministra, graditelja pre roka, koji zagovara povratak Miloševićeve porodice u Srbiju. Pročitala sam tu izjavu nekoliko puta: „Očekujem da država, posebno ovo rukovodstvo Miloševiću oda priznanje… da mu dodeli ulicu… bulevar…” Nisam iznenađena. Može li išta drugo da se očekuje od čoveka čiji je kulturni i vrednosni domet jedna pevaljka koja mu olakšava produženo detinjstvo. Ne pitam, razmišljam glasno, konstatujem.
Nisam iznenađena ni količinom ljubavi onog Hadži Antića prema Miloševiću, ljubav koja ozbiljno konkuriše Mrkonjićevom poltronizmu. Odakle se pojavljuju takvi, iz kojih rupa proviruju, šta se događa sa svesnim, prosvećenim ljudima od integriteta, zašto ćute, ne reaguju? I Hadži Antićevu izjavu više puta sam čitala: „Naravno da ne odobravam ubistvo premijera ali zapanjen sam zato što Ivica Dačić smatra da je to najveća žrtva koju je dao Zoran Đinđić. A šta je sa žrtvom osnivača njegove partije koji je ubijen u Hagu?” Sada ja njega pitam: „Šta je Đinđić, osim života, trebalo još da položi da bi to nešto bilo veća žrtva? Da li te je takvom hrišćanstvu podučavao vladika Filaret kod kog si pobegao 5. oktobra 2000. godine, sakrio se u keliju, kod njega, brata, oca, saborca Filareta o kojem, uz sav napor, nisam iz arhive mogla da iskopam nijednu lepu reč? Kada mantraš onom brojanicom da li u nekom njenom delu postoji zrno časti, poštenja? Sramote?” Sramno.
Još samo ovo o Dačiću koji je rekao da je Đinđić bio politički protivnik kojeg je poštovao i čovek koji je za svoju zemlju položio život. I Dačićevu izjavu čitala sam nekoliko puta: „Veća žrtva i veće priznanje, od tog, ne postoji”. To smeta Hadži Antiću, prema njegovom shvatanju Đinđićev život nije najveća žrtva, žrtva je njegov miljenik Milošević. Možda je i Đinđić trebalo da u krvavom ratu žrtvuje hiljade tuđih života, možda bi to zadovoljilo parametre kojima se meri veličina žrtve i žrtvovanja. Znam šta ćeš mi reći, ponovićeš ono što si mi rekao i kada se Milošević sa Gazimestana uzdizao u velikog srpskog vođu najavljujući strahote. Ponovićeš mi da su mu ostrašćeni manje zamerali to što je u smrt oterao hiljade svojih a da su na njega ljuti zbog toga što nije pobio više tuđih. Znam šta ćeš mi reći: podgrevanje mita o balkanskom kasapinu, dobrovoljnom davaocu tuđe krvi.
Dosta je bilo…
Istina je, baš sam vam zavidela one večeri. Da sam mogla bar sa strane da vas posmatram. Voja, Roki, Deki i Deki… Ne poznajem Košanina ali sigurna sam u sve što si o njemu rekao. Voja i Robert, najbolji radijski dvojac u istoriji, Nedeljković – Klajn! Gde su, šta rade? Voja, sigurna sam, neumorno priča viceve kao nekada a Robert češka vrh nosa? Ne grešim, a…? Hahahaha… (evo i sada se smejem). Hej, kao da ih sada gledam. Frka! Tako se zvala ona emisija na „Pingvinu” koju su njih dvojica dovela do savršenstva. Deki Pantelić, bio mi je idol, baš sam ga volela. Volim ga i sada. Ne, nisam bila zaljubljena, a bio je mnogo sladak.
Da ne zaboravim, reci mi, molim te, kakva je to priča o Savamaloj na vodi? O nekom Arapinu koji će uložiti novac za izlazak Beograda na reke. Koliko se sećam, grad je vekovima na dvema rekama. Taj projekat mora da je nekakva sprdnja. Tom šeiku mora da su ponestale pustinjske oaze. Kao i Mrkonjiću i Hadži Antiću zafalile su mu fatarmogane.
Ines,
utorak, 11. mart 2014.
negde daleko