Dve šibice i grumen sreće
11/02/2015 |Dragi D,
Juče sam opet čeprkala po kutijama u kojima se nalazi, malo mi je teško da izgovorim pa i da napišem tu reč, prošlost. Kopala sam po kutijama koje čuvaju sećanja. Sada bi mi te pitao ko koga čuva, znam da je rečenica dvosmislena. Sećanja čuvaju kutije, i kutije čuvaju sećanja. I opet je dvosmisleno. Pokušaću još jednom. Prebirala sam po kutijama prepunim sećanja. Sada je bolje, je l’ da?
Možda to ne bih radila da nisam ponovo čitala tvoje pismo „U društvu bogova” tvoje podsećanje na Atinu, Akropolj, amfiteatar i jedno moje tiho „kvrc” šibicom koje je odzvonilo do vrha Epidaura. Nećeš verovati ako ti kažem da sam u jednoj od kutija pronašla jednu mnogo manju. Kutiju šibica – tada su ih još proizvodili s etiketama zanimljive sadržine – na kojoj je „Jugotonova” maskota koja samo što ne zakliče: „Nova ploča!” Kutija šibica bila je deo tvog pušačkog pribora koji sam uvek kritikovala, džangrizajući o postojanju upaljača, a ti neumoljivo ostajao pri svom i palidrvcetom, ritualno palio cigaretu. U ovoj kutijici, dva nespaljena palidrvceta. Na poleđini piše Tvornica žigica „Drava”, Osijek. Sećanje me izdaje, ne mogu da se setim otkuda ona ovde. Možda je ostala u mom džepu još od posete Epidauru?!
Da sam sačuvala sve kutije koje si ispraznio danas bih imala kolekciju, ušla bih u red pasioniranih sakupljača, pobornika filumenije. Čime sada pališ cigarete, D?
Osim te kartonsko-drvene relikvije koja je sačuvala dva drvceta s crvenim fosforom na vrhu, u velikoj kutiji su i veliki crveni koverti u kojima ima svakakvih papira i cedulja, među njima i zalutalih fotografija koje nisu među svim ostalim koje sam razvrstala po albumima. Nedavno sam ti pisala da mi za neke fotografije nedostaju foto-albumi i kupila sam ih. I taman sam mislila da su sve na svom mestu kad eto ovih koje stidljivo tavore u kovertima.
Sad ti, znam, zvučim kao Oskar Macerat koji je isto tako ljubomorno čuvao fotografije. Čuvam jedno blago. Svih tih strašnih godina, sastavljenih jedino od kalendarskih dana, čuvao sam ga, sakrivao, ponovo izvlačio; za vreme putovanja u teretnom vagonu stiskao sam ga dragocenog na grudi, i kad sam spavao, spavao sam na svom blagu, na foto-albumu. Oskar Gintera Grasa, tridesetogodišnjak koji u inat svetu nije želeo da odraste, optuženik za ubistvo bolničarke, cinik i štićenik psihijatrijske klinike, jedini zdrav duh u lažima potrošenom svetu. Mali čudak s limenim dobošem i glasom Farinelija. Oskarova dva instrumenta, limeni obruč s dve zategnute kože i glasne žice koje staklo pretvaraju u srču.
Grasov roman i film Volkera Šlondorfa, ne znam čemu sam se više divila. Nobelovoj nagradi ili holivudskom Oskaru za najbolji film. Ha, Oskar za Oskara.
Vratila sam se fotografijama koje sam pronašla u toj velikoj kutiji. Sve su crno-bele, i na svima su zabeleženi momenti koje si opisivao u onom pismu. Kad sam rukom dublje zaronila u kutiju, napipala sam nešto čvrsto, grumen, kamen, i sve mi je se razbistrilo. Kamen sam, krišom od vodiča, uzela na Akropolju, želela sam da odatle imam neku amajliju pa sam ga, eto, spakovala zajedno s fotografijama i gotovo zaboravila da su na istom mestu, da čine celinu.
Bila sam uporna da ponesem atinski kamen, urpkos tvom čuđenju.
„Šta će ti taj kamen?”, pitao si me prevrćući očima i pokazujući rukom: „Eno, uzmi onaj tamo, taj je Zevs lično, svojom rukom onamo bacio”. Bila sam crvena od besa, ali nisi se zaustavljao: „Takav, i lepši od tog, naći ću ti u Sićevačkoj klisuri. Ne jedan, gomilu lepših, da biraš”. Bržebolje, smotala sam onaj kamen u džep jakne i sprečila da parče istorije ne završi let ka tebi. Imao si sreće, vredeo si više od antike.
A tek povratak iz Grčke, dogodovština je koja mi je zaustavila vreme. Dok si vozio, lenjo sam dremuckala udobno zavaljena u sedište omamljena krajolikom, na trenutak bi me skolao san, pa bih opet sanjivo odmarala oči na zelenilu koje se strmo spuštalo u kanjon. Pogledom sam istraživala predele, opet bih zaspala i onda me je s radija probudila ljubavna pesma. Zaustavio si automobil pored jedne litice i izašao, nešto si doviknuo, dremljiva nisam te čula. Mahnuo si, pokret rukom govorio je – hajde!
Kada sam izašla već si teglio nekakvu stenčugu i na moje: „Šta će ti to?”, tresnuo je o asfalt. Razbila se kao orahova ljuska. Rasute komade sakupio si na gomilu:
„Biraj.”
„Šta, bre, da biram?”
„Biraj kamen, bilo koji. Svaki od njih sam dotakao?”
Rekla sam ti da si pokvarenjak, da se sprdaš na račun onog kamena iz Atine, da te mrzim… svašta sam ti rekla, a smejala se srećna; odabrala sam jedan kamen i, sagorela poput žigice, nisam izgovorila: „Ti si moj Zevs iz Sićevačke klisure!”. Tada, nisam.
Sada, izgovaram. Oba kamena su u ovoj kutiji s fotografijama i kutijicom šibica. Ista su, nema razlike. Ista ih je ruka dotakla. Od istog su boga.
Ines,
sreda, 11. februar 2015.
negde daleko