Drugačije ne mogu
14/02/2015 |Dragi D,
Duboka je noć, grad je odavno usnuo, pulsiraju samo ulični kandelabri i retka svetla kuća iza čijih prozora, skriveni od mraka i budni poput mene, neki ljudi nesanicom pobeđuju vreme. Kući sam došla kasno, posle posete galeriji i večere s prijateljima trebalo je prevaliti petnaestak milja po snegom zavejanim i klizavim ulicama, vozeći sporo i obazrivo kako nisam ni kada sam polagala vozački ispit.
Sinoć je u galeriji otvorena izložba Direrovih radova na kojoj se tiskala masa u kojoj se našlo mnogo onih koji dolaze da bi bili viđeni, onih koji su tu da bi nekoga videli, i ostalih koji su došli da vide Direra. U takvim prilikama uvek možeš sresti određen broj ljudi koje viđaš samo tada i na takvim mestima; to su oni koji sutradan prepričavaju da su s tim i tim bili na gala izložbi, a o istog tog nisu se ni očešali. Važno je biti prisutan, motati se na mestima na kojima se događa nešto važno, biti važan i biti u društvu koje imponuje. To su oni skorojevići kojih ima svuda, a koji redovno dolaze na gradske događaje jer su im to jedini statusni simboli nezasite sujete. Od svega što je na izložbi izloženo, ni platna, ni grafike, ni duborezi, ni slikarska tehnika i koloriti ne ostave na njih takav utisak koliko ono što sledi na kraju. Šarenilo koktela.
A Direr, taj nirnberški mag, posmatra ih s onog autoporteta iz 1.500. godine isusovski blaženo, severnjački hladno renesansno. Na toj slici na drvetu, njegov prosvetiteljski pogled, nalik onima s ikone – ozbiljan u nameri da dokaže svoju misiju umetničkog reformatora – kao da poručuje ono što bi i Martin Luter, kojim je bio oduševljen, rekao: Evo me, drugačije ne mogu!
Oko Direrovog autoportreta koji je naslikao s dvadeset devet godina, tiskala se masa sveta, pa smo Ivona, Fulvio i njegova sestra Monika, čekajući da ispred slike bude više kiseonika, razgledali Italijanske planine, akvarel kojem Direr namerno, kao bližu odrednicu, nije dao drugačije ime. Nije bio zainteresovan da zabeleži toponim, samo je naslikao blago zarubljene planine u skladu s ritmom panorame.
Zastali smo ispred gravure Adam i Eva, čestog motiva koji su mnogi umetnici ovekovečili, ali niko kao Albreht Direr. Biblijski motiv bio je samo izgovor za slikanje dva idealna akta, Apolona i Venere. Potom su se nizali Vitez, Smrt i Đavo, Četiri jahača Apokalipse, Madona s detetom ispod luka, Sveti Hijeronim u ćeliji, Melanholija I, Portret mlade Venecijanke, Portret Karla Velikog, Viteška kaciga, Rozenkranc oltar, Busen, Četiri apostola i, jedan nežan akvarel zeca koji samo što ne iskoči iz rama.
Najzad smo došli do daha pred autoportretom kojim se diči minhenska Pinakoteka, i tu izgubili dah. Direrov autoportret videla sam četiri puta na izložbama i nebrojano puta u monografijama, i svaki put mu se divim. Zakovanog pogleda u oblik lica, kosu i kovrdže – jednom si mi rekao da je isti Robert Plant (!), zbog čega sam ljutito digla nos – zadržala sam se pred slikom gotovo isto onoliko koliko ispred svih drugih zajedno. Onda sam čula kako Fulvio šapuće Moniki da je Direr prvi autoportret naslikao s četrnaest godina. Ivona je već nestrpljivo pokazivala na ručni sat, bilo je vreme za zatvaranje galerije. Bar sam sebe poštedela guranja s onima koji su jedva čekali koktel.
Lepotu večeri dopunili smo ukusnom hranom i buteljkom Château Gruaud-Larose u jednom od onih naših restorana. U njemu jednom nedeljno sviraju mladić i devojka, klavir i flautu. Sviraju neverovatne aranžmane poznatih hitova, diskretno, nenametljivo, skladno, kao što bi veliki slikar kičicom bogatio platno. Dok su ovo troje čavrljali, na trenutak sam odlutala, utonula u zvuke Sinatrinog My Way. Ponoć je prošla, počeo je Valentines’s Day.
Nizali su se muzički standardi, stari hitovi, večne melodije i popila bih još koju čašu vina da nisam morala da vozim. Svejedno, kristal moje čaše s vinom zvonio je verzijom poznate Kleptonove pesme. U sličnoj, davnoj februarskoj noći, tamo na Zvezdari, jedan dugokosi nemiran duh prebirao je po gitari Wonderful Tonight.
Ines,
subota, 14. februar 2015.
negde daleko