Drug Pešić i gospodin Mali
18/11/2014 |Piše:Ljubodrag Stojadinović
Zašto je oglobljen građanin Vukša?
Legenda o čuvarima grada govori ovo: kad je Branko Pešić bio gradonačelnik Beograda, i stanovao u porodičnoj kući u Zemunu, ljudi su znali njegov privatni broj telefona. Pešić je bio takav čovek, ako je već na čelu grada, građani mogu da ga zovu kad treba. Ali, ko bi uopšte pazio na te nijanse, kad treba a kada ne zvati druga Branka lično.
Jedne noći, negde u Starom gradu, pukne široka vodovodna cev. Seti se jedan, te u pola tri ujutru pozove gradonačelnika, jer ko će da sanira havariju ako ne on. Drug Pešić se nekako probudio, i onako bunovan obećao građaninu da će stvar biti rešena, a on neka ostavi broj telefona.
I zaista, ekipe su brzo izašle, i do podneva rupa na cevi je bila zapušena.
Sledećeg jutra, u pola tri, drug Pešić pozove onoga na ostavljeni broj i reče mu kako je stvar sa havarijom rešena. „Znam da je rešena” – podviknu građanin na gradonačelnika. „Kako se uopšte usuđujete da me budite u ovo doba!“
Ima nekoliko svedoka koji su ovu anegdotu ispričali novinarima, pa i potpisniku ovih redova. Dakle, tako, ili otprilike tako se odigrao mali noćni dramolet za dve noći u dva čina.
Jesmo li ponovo očekivali nekog novog Pešića da nam uređuje Beograd? Da ne nabrajam ovde šta je sve u našem glavnom gradu urađeno za njegova vremena, ne bi bilo mesta.
Sigurno je da se drug Branko ne bi snašao u današnjem Beogradu ni u svom Zemunu, da bi ga iz skromne kuće oterali u rezidenciju, pošto je naglašena skromnost drugo ime za demagoško podilaženje narodu.
Danas je prvo mesto u metropoli Srbije rezultat partijskog ćara, podele sinekura i promovisanja kreativne nemoći. Beograd je postao polje za eksperimente neznalačkih oligarhija, svi gradonačelnici u poslednjih petnaest godina otišli su u zaborav. Legendi nema, mada je i Pešića postavila njegova partija. Ali, on je bio odaniji Beogradu nego njoj.
Gospodin (pravi gospodin), Branko Pešić je skoro neophodna paradigma za današnju temu. Zbog toga što je očito da grad godinama stoji u mestu, da su pored skupog pilonskog mosta najveći poduhvati bili seča platana i sumanuto prekopavanje ulica, kako kome padne na pamet, bez reda, sistema i smisla. Danas Beograd ima najviše udarnih rupa po ulicama, čak i u balkanskim relacijama.
Beograd je najpogodniji poligon za stranačka prepucavanja: ali u tim apsurdnim dijalozima ne govori se o tome ko je od njih naš grad više unapredio, nego ko ga je više devastirao.
Ali, ovde ipak nije reč o strankama i njihovom jednoličnom, oskudnom, skoro priglupom političkom jeziku. Kolektivni beogradski kreativni i estetski um ipak je vlasništvo građana, kao što i njihov grad pripada njima, a ne samoizabranim klikama. Građanin Filip Vukša, momak od dvadesetak godina nije pozivao gradonačelnika Malog u pola tri noću. Ne bi ni mogao, ne zna broj, nikada ga ne može doznati. Ali, on to nije ni nameravao.
Gledajući svoj grad, koji se ruinira i propada na mestima gde se to najjasnije vidi, odlučio je da ga malo uskladi sa imenom, ulepša i učini boljim, pomogne ljudima da budu pristojniji i pažljiviji u susretu s tom estetikom čiji su motivi lični, građanski. Logika mladog Beograđanina Vukše je jednostavna: što ne mogu, ne žele, ne stignu ili ne vide gradski činovnici, mogu građani. Bar malo, ali važno je početi.
Jeste li očekivali da Filip Vukša i njegovi prijatelji budu pozvani u Skupštinu grada, i „u dugom i srdačnom razgovoru sa gradonačelnikom Sinišom“ dobiju pohvale i podsticaj da tako nastave, da šire ideju o tome kako lepotu, prijatnost i pristojnost čine male stvari, od njih sve počinje, a velike su ionako istorijske.
Ama, jok! Gradske vlasti su se setile da postoji bolje rešenje. Neki vrli činovnik je uzeo `artiju i ispisao kaznu za Filipa Vukšu, zato što je sve to učinio na svoju volju, a protiv zakona, te za takvo nepočinstvo mora da plati 40.000 dinara. U gradski budžet, za potrebe čistijeg i lepšeg Beograda.
Evo, građani skupljaju priloge da pomognu dečku koji za to nema para, i kad ovaj broj ,,Politike“ izađe, verovatno će već biti dovoljno za izvršenje zakonske obaveze. Ovaj tekst je prilog tome.
No, jeste li ikada, čitajući bilo kakvo obrazloženje vlasti za svoje zaumne postupke čuli gluplje objašnjenje? Ne verujem. Tragao sam po dokumentaciji, ali nisam imao sreće.
Beograd je pun smeća koje niko ne odnosi, u prigradskim delovima savske i dunavske obale pliva na desetine hiljada plastičnih flaša, siledžije koje znaju da broje do sto, plaćene od grada, biju starce „koji smrde“, sa novobeogradskih i drugih solitera padaju stotine crnih džakova sa smećem, fabrike godinama truju velike vode. Pa ništa. Nismo videli ispisane kazne za zagađivanje.
Ali za plemenite ideje i poduhvate jesmo. Znate li zašto? Zato što je za ovu gradsku elitu, a i za one pre nje, davljenje u đubretu prirodno stanje Beograda. A ulepšavanje je eksces. I zato je oglobljen građanin Vukša. Slažete li se gospodine Mali?
Ljubodrag Stojadinović
Objavljeno na: http://www.politika.rs/pogledi/LJ-Stojadinovic/Drug-Pesic-i-gospodin-Mali.lt.html 18. novembar.2014.