Digitalni raj
13/09/2015 |Piše: Goran Marković
Kada je pre nešto više od sto godina patentiran aparat nazvan kinematograf, bio je to izum koga je obavijao veo misterije. Na prvim bioskopskim predstavama braće Limijer gledaoci su, posmatrajući ulazak voza u stanicu, poskakali sa sedišta i pobegli iz sale. I kasnije, sa razvojem onoga što smo nazvali kinematografija, film je predstavljao nešto fascinantno. U takozvanim bioskopima za groš, salama koje su bile dostupne i sirotinji, taj novi medij nazvan je „utehom miliona”.
Sa razvojem kinematografije, tehnologija kojom su filmska dela snimana postajala je sve naprednija i skuplja. Nemi film je zamenio zvučni, crno-beli onaj u koloru. Film je postao unosna industrija, a njegove zvezde planetarni fenomeni. Budžeti su iz godine u godinu rasli, a profit postajao sve veći i sigurniji. I van Holivuda, u malim i velikim zemljama rađale su se nacionalne kinematografije koje su na svojim čudnim jezicima svetom pronosile slavu sasvim nepoznatih kultura. Film je postao najbrži način da se neko ili nešto učini poznatim.
Međutim, da bi mladi umetnik koji želi da se izrazi u ovom mediju, došao do filma, trebalo je preskočiti nebrojeno mnogo raznih, najviše finansijskih prepreka. Film je, naime, u međuvremenu postao toliko skupa igračka, da investitori nisu želeli mnogo da reskiraju. Izmišljeni su razni mehanizmi da se kapital uložen u jedan filmski projekat osigura. Stvar je postala apsurdna kada su troškovi osiguranja počeli da premašuju cenu koštanja realizacije samog projekta, dok su reditelji, koji bi trebalo da film kreiraju puštajući mašti na volju, prinuđivani da posle svakog snimajućeg dana potpisuju izjavu kako su snimili baš ono što je napisano u scenariju i da nisu ništa dodali ili oduzeli…
A onda je došlo do obrta! Sve do sada sam upotrebljavao izraz „film”. On je, međutim, u međuvremenu – nestao! Nema ga više, izbačen je iz upotrebe. Najveća fabrika filmske trake „Kodak” je zatvorena, poslednja rolna negativa data je nekom poznatom fotografu da na njoj napravi oproštajne fotografije. Pokretne slike počinju da se beleže sasvim novom tehnologijom – digitalnom, koja je mnogo jeftinija od filmske trake. Postavlja se logično pitanje da li je krvavim borbama oko novca, prestiža i moći u filmskoj industriji došao kraj? Da li sa dolaskom beskrajnih kombinacija nula i jedinica u filmsku proizvodnju stiže i demokratija?
Moguće je, na primer, da će svaki telefon koji ima kameru sposobnu da napravi kvalitetne snimke postati kreativno oruđe u rukama miliona budućih filmskih umetnika. I ne samo to. Danas se u običnom računaru filmska slika menja, docrtava, bogati. Sve više se stvara u takozvanoj postprodukciji, dakle naknadno, posle snimanja. Slici je moguće dodati i oduzeti bilo šta. Mašta tako polako zauzima mesto realnosti, glavnom uporištu filma. Sve je počelo da liči na digitalni raj u kome smo svi jednaki i imamo bezbroj (ostvarivih) mogućnosti.
To je, naravno, iluzija. U isto vreme, video-kamere, koje su postale jeftinije od kikirikija, postavljaju se svuda: na javnim mestima, na kacigama sportista, ispred ulaza u stanove. Sve postaje objekat snimanja i teško je sakriti se od nadzornih aparata koji prate sve detalje naših života. Stvara se ubeđenje da se stvari koje nisu snimljene zapravo nisu ni dogodile, a reprodukovanje svega i svačega putem raznih sajtova i društvenih mreža postaje svakodnevna praksa.
Snimljeni ratni sukobi, saobraćajne nesreće, prvi osmesi dražesnih beba ili nestašne kuce i mace, postaju planetarni fenomeni viđeni od miliona gledalaca.
Javne ličnosti, naročito političari, ne samo da koriste svaku priliku da budu snimljene, već sami organizuju svoje neprestano pojavljivanje pred gledalištem. Mediji postaju moćno oružje kojim se otvoreno manipuliše. Usput, potpuno anonimne osobe, razni kriminalci i starlete koji pripadaju onom što podrazumevamo pod polusvetom, postaju deo naše stvarnosti. Hteli – ne hteli, počinjemo da se navikavamo na njihova imena, čudne fizionomije i nakazni jezik kojim se izražavaju. I ovi prvi, političari, i ovi drugi, učesnici raznih „rijalitija”, postaju junaci našeg tabloidiziranog sveta.
Polako shvatamo kako svaki mobilni telefon može postati odašiljač koji će Služba iskoristiti da nas špijunira, čak i onda kada mu je baterija izvađena. Nije, međutim, potrebno da se tajna policija zainteresuje za vas, špijunske naprave se već prodaju po buvljim pijacama za male pare. Postoje desetine računarskih programa kojima možete ući u tuđe kompjutere, a hakeri svakodnevno provaljuju u tuđe podatke i živote.
Šta je, dakle, ostalo za filmsku umetnost? Da li ona nestaje?
Ono što se ne može napraviti digitalno i na šta se još uvek možemo osloniti jesu – ideje i osećanja. Snimiti nešto što postoji u glavi i duši mislećeg čoveka jeste vrhunska kreacija sa filmskom trakom i bez nje. To će ostati poslednje uporište umetnika koji se bave filmom, odnosno onim što se pod tim nazivom podrazumeva. U globalizovanoj stvarnosti koja nas zasipa ogromnim količinama duhovnog smeća niko ipak ne može kontrolisati zbivanja unutar čoveka. I kao što je Imanuel Kant rekao: „Dve stvari me ispunjavaju sve većim strahopoštovanjem i divljenjem što ih više promišljam – zvezdano nebo nada mnom i moralni zakon u meni”, tako velike, blistave ideje i duboka osećanja ostaju poslednja odbrana pred digitalnim rajem.
Goran Marković, reditelj
Objavljeno na: Goran Marković, kolumne, 5. septembar 2015.