Da sam Šejn
16/03/2014 |Dragi D,
Ulepšao si mi dan Đorđevom pesmom. Vratila me u detinjstvo, u setu. Negde kod mame na Paliluli, mislim da su u jednom starom koferu, još postoje moje sveske iz nižih razreda osnovne škole, znaš one s velikim i malim linijama, za velika i mala slova. U njima su moji prvi pesnički koraci. Neuspeli. Sve se u mojim pesmama rimovalo: žbun, čun, kljun; plava, trava, spava; milo, krilo, svilo; dan, dlan, san… To verovatno ima veze s mojim snovima. Snovi su isti, i danas.
Danas sam bila u konzulatu, glasala sam. Birala sam bolje sutra. Danas se u Srbiji glasa. Danas se u Srbiji polaže test inteligencije. Došla sam kući, skuvala sebi kafu i na internetu pratim šta se događa kod vas. Nadam se da će izaći većina od 6.765.998 upisanih u birački spisak. Zar ima toliko ljudi s pravom glasa? Mislila sam da nas ima manje. Zapravo, mi smo uvek u manjini, mi koji biramo bolje sutra.
U prethodnom pismu pomenula sam onog iz Turkmenistana, Sapamurata Nijazova. Na izborima u Turkmenistanu 1999. godine izlaznost je bila 100 odsto a Sapamurat je osvojio 100 odsto glasova! Za Ginisa. Tako nešto nije se dogodilo ni u Severnoj Koreji, to nije uspelo ni Kim Il Sungu, ni njegovom sinu, ni unuku. Ličimo li, mi birači, na njih? Za sebe sam sigurna da ne pripadam toj masi a opet, ovako, izdaleka, nisam više sigurna za ostale. Reci mi da ima i drugačijih, ovakvih kao što sam ja.
Danas me nostalgija obuzima više no obično, slušam „Haustor”. Poslednji put bili smo na njihovom koncertu u SKC-u kada nas je Rundek pozdravio: „Long time no see!” Tada sam nakratko boravila kod mame, posle onih šetnji, pištaljki, protesta zbog izborne krađe 24. septembra 2000. Srećom, posle septembra u kalendaru postoji i oktobar. I tada smo slušali „Haustor” uživo – „Šal od svile”, „Bi mog’o da mogu”… ali „Šejn”, „Šejn” je bio naš moto. Evo, upravo slušam… Izađi i bori se!
Slušam, palim cigaretu, tonem… Da mi kažeš koja si strana… postoje pravila igre… ispod svih tih zastava što vijore… Protiv volje umiješan u staru zavjeru strana, u staru zavjeru nada… ja sam jednoga dana slučajno našao put… ispod svih tih zastava što vijore… visoko dignuti ruke i pjevati našu pjesmu… Ja sam slobodan! S moga vrata vijori šal. Od svile.
Ne volim sebe ovakvu. Opet plačem. Sad bi mi ti rekao da sam mekana, preemotivna, previše sentimentalna, da moram da budem čvršća, smelija, hrabrija kao u oktobru 2000. Rekao bi mi da sam podlegla patetici i da znaš da sam borac, da umem da stanem na crtu. U pravu si. Ja bih mogla da mogu. Evo, obećavam ti – mogu!
U jednom od pisama pitala sam te kakva je to priča o Savamaloj na vodi. Nisi mi odgovorio. Znam samo da se neki šeici muvaju tuda, na potezu Prokop – Glavna železnička stanica – Savsko pristanište. Tu, u blizini pristaništa, u Karađorđevoj, živela je moja baka Angelina, tatina mama. Njen stan smo prodali a parama od prodaje kupila sam sebi beg iz ništavila. Čitam da je predviđeno da u tom kraju grade stambeno-poslovne objekte, marine, verske objekte, hotele. Ranije sam čitala da se i oko Marakane muvao neki šeik, da je hteo da kupi Zvezdu. Da li je to isti taj koji će da preore pola donjeg grada i podigne virtuelni Dubai na Balkanu? Je l’ to isti onaj krezubi koji dolazi u Srbiju da popravlja zube? Tu su zubari jeftiniji.
Palim cigaretu na cigaretu… Opet „Šejn”… Živim život koji nisam birao sam…
Možda danas napišem pesmu.
Hej D, long time no see! Moje ime odsad znači pravda…
Ines,
nedelja, 16. mart 2014.
negde daleko