Čaj sa Džojsom
12/02/2015 |Draga Ines,
Sedim u kafiću svog prijatelja iz kog se pruža pogled na četiri ulice. Napolju, pod neonkama, promiču farovi automobila koji – svaki za svojim snopom svetla – žurno prolaze i ukrštaju se na raskršću koje, kroz zastakljene izloge kafiča, ispraćaju radoznali pogledi gostiju. Moj prijatelj ima kafić u koji se, osim kafe i pića, distribuira i gradski magazin zanimljive sadržine. Vodič kroz kulturne događaje u gradu, s recenzijama i kritikama ploča i knjiga, i ponekom kolumnom, uglavnom pokušajem početničke sreće, ali u celini koristan papir kojim može da se skrene pažnja s razgledanja saobraćajne vreve na raskrsnici. Bude tu i nestane za dan. Ne kafić, magazin.
Kafić, na sreću, radi po vasceli dan, neograničeno, 24 sata. Pošto gosti magazin razgrabe, to bi moglo da znači da ne čitaju samo cenovnik usluga kafića – koje su i u ovoj krizi pristupačne – već i da je čitalačka kultura posetilaca kafića, kao mesta za trač i biznis, na zavidnom nivou. Pravi raritet u vremenu globalizacije opšte nepismenosti.
Kafić, čije ime zvuči optimistično, odmarajuće, Green cafe, specifičan je i po tome što se između sabranih dela škotkih proizvođača viskija nalaze i skribomanije poznatijih pisaca od imena na etiketam flaša. Priznaćeš da to baš i nije česta pojava u beogradskim SUR-ovima. Kao što bi podatak da je u nekoj beogradskoj kafani viđen gost koji uz čorbast pasulj čita Orhana Pamuka bila vest za naslovne strane.
Često, uz zeleni čaj s limunom i medom pročitam ponešto iz fundusa kafea-biblioteke, vlasništva mog prijatelja. Ovih dana, u njemu sam, sedamnaesti put pročitao Tirketov „Beograd za ponavljače”, drugi tom bedekera za početnike u Beogradu. Prethodnih šesnaest puta čitao sam primerak koji posedujem u kućnoj biblioteci, ali poslednje čitanje knjige, koja mnogo govori baš o čitanju, pojasnilo mi je ono što sam u prethodnim čitanjima samo slutio.
Moj prijatelj, vlasnik kafića-biblioteke šankersko-barmenske provenijencije, uz sok, kafu, pivo, viski i tekilu toči i prozu za one ljubitelje pitkosti i jačine piščeve reči. Od nje, tvrdim, nema mamurluka čak i ako neko pretera. Svako ko u ovaj kafe svrati na produženi s mlekom, dobrodošao je. Znak raspoznavanja – gradski magazin u rukama.
Ovih dana, šetajući gradom, zagledao sam izloge i zavirivao po štandovima knjižara sve nadajući se da ću pronaći traženo. Rešio sam da drugu, vlasniku kafea-biblioteke, poklonim preteču one Tirketove knjige koju sam nedavno sedamnaesti put pročitao. Vreme je da zavrtimo krug iznova i krenemo „Beogradom za početnike”. Ponavljačima je isteklo trajanje.
U jednom od ćoškova polica s knjigama pronašao sam Džojsove „Dablince”, davno pročitano remek-delo, ali u ambijentu mirnog kafea novo čitanje stare knjige dobija novu dimenziju. Koliko sličnosti i podudarnosti u Džojsovom tekstu s onim što se iza izloga kafea prostire ovim gradom. Irska i Dablin našli su mesto u Džojsovom rukopisu koji mi se sada čini sasvim primeren jednoličnom i običnom beogradskom životu.
Namera mi je bila da napišem poglavlje o moralnoj istoriji moje zemlje, a za mesto događaja izabrao sam Dablin, jer je ovaj grad izgledao kao centar paralize. Pokušao sam da ga ravnodušnoj javnosti predstavim u četiri vida: kao detinjstvo, mladost, zrelo doba i javni život.
Koliko iskrenosti u Džojsovoj nameri, toliko je i istine izvan stakala kafea koja me odvajaju od spoljašnjeg sveta.
Nije moja krivica što se vonj smeća i korova oseća na stranicama mojih priča. Ozbiljno verujem da ćete zakočiti tok civilizacije u Irskoj ako ne dopustite irskom narodu da se dobro pogleda u mom fino brušenom ogledalu.
Nije njegova krivica to što je pred Prvi svetski rat 1914. godine napisao ono što ću ja sto godina kasnije posmatrati kroz staklo boje dima. Nije dim-staklo prepreka vidiku, vidik smeta dimu o kojem je Džems Džojs tako maestralno pisao. Zbog toga, njegovo delo odbilo je 40 (i slovima: četrdeset!) izdavača. Da je kojim slučajem naš savemenik i pisac ovog podneblja, ovde bi ga odbio i četrdeset prvi.
Jednom, ako ikada budeš bila ovde gde sam ja, dovešću te na zeleni čaj s limunom i medom, među knjige i naramke gradskog magazina, i u Džojsovo društvo. Možda – iza stakla boje dima – tada poreknem rečeno o ponavljačima. Džojs me ubeđuje da vreme za ponavljanje, ipak, nije isteklo. I ponavljači imaju pravo na popravni.
D.
četvrtak, 12. februar 2015.
Beograd