Akademik iz našeg sokaka
07/03/2015 |Potpuno razumem da čovek dobije titulu akademika nauka, jer to je zaslužio pregalaštvom na poljima koja je retko ko posećivao. Npr. bajčetinska zelena polja, pa poljanče na kom je odrastao i jurio za krpenjačom, isto ono na kom je načinio prve atletske korake (u do sada neutvrđenoj disciplini); zatim vojvođanska polja strnih žita koja je obilazio u predizbornoj kampanji; omaklo mu se i da se s bivšim šefom (svoje) bivše strnake i važećim kumom ogleda na šahovskom polju, pa kome konj, kome dama; bilo ga je i u inostranstvu, što bi rek’o naš narod – napolju. I sve to razumem, ali mi nikako ne pada na um zašto uz titulu akademika nauka ide i ona iz oblasti umetnosti. I kakve dodirne tačke imaju umetnost i Tomislav Nikolić. Da nije nasledno, po ženskoj liniji? Dragica je ikonopisac, tkalja, vezilja, radi mozaike za koje joj Toma donosi kamenčiće sa svih svetskih poljana na kojima se zadesio. Biće da je to ta veze, umetnost kamenog doba.
A moguće je, neka me koriguju ako grešim, da su, zapravo, u jednoj tituli objedinjene dve. Dva u jednom, bez šećera. Gorko!
I slučajno baš danas, u Salcburgu, Nikolić će biti proizveden u protektora Evropske akademije nauka i umetnosti. Titula je počasna, protokolarna, na svu sreću nije ono što bi Nikolića ozvaničilo kao akademika. Ja sam to tako razumeo, a moguće je da i ovom prilikom grešim!?
S obzirom na to da u javnost nije procurela informacija o zahtevima Evropske akademija za proveru Nikolićeve stručnosti, diplome, master studija i njegovih naučnih – pa, i umetničkih – radova, nema bojazni da ćemo, posle Dobrice Ćosića, na čelu države opet imati akademika.
Pre nekoliko dana Nikolić bez titule akademika izjavio je da obavlja funkciju predsednika države kako misli da je najbolje za Srbiju, ali da od početka mandata trpi kritike i prigovore zbog načina na koji je vrši. Kaže i da su ga građani Srbije izabrali zbog toga što on misli kao oni. Ako misle kao on, čemu kritike, ko su ti njegovi istomišljenici koji predsedniku ne daju mira rizikujući da, kritikujući ga, kritikuju sebe? Svenarodni mazohizam ili prazna predsednikova floskula o obostranoj ljubavi.
Odmah potom, reći će da je – dok je s pozicije poslanika i stranačkog funkcionera meračio predsedničku fotelju – kritikovao prethodnike u toj fotelji. Nisu je dovoljno ugrejali. Nije mu smetalo da ih kritikuje, ali mu veoma smeta kada njega kritikuju. Interesantno razmišljanje. Akademski umetničko.
A onda, reći će da ga baš briga šta će o njemu neko napisati. Jedini je on taj koji ne zove urednike medija, jedini je on taj koji ne obezbeđuje sredstva s računa javnih preduzeća (mislio je na, pretpostavlja se, novac za reklame). Ne tvrdim ja, to on govori o sebi.
Najćešće i najžešće kritike dolaze iz pojedinih medija i sa socijalnih mreža, s kojima Nikolić nikako da izađe na kraj. Strani su mu facebook, twitter, instagram, google +, LinkedIn, etc… (etc. nije socijalna mreža), et cetera… A na tim mrežama javnost je nemilosrdna, ne štedi ni predsedničku fotelju ni onog ko je greje, kao što ni taj koji je trenutno greje nije štedeo one koji su je grejali pre njega.
Šta je stvarni Nikolićev problem, a nema veze ni s naukom, a ni s umetnošću. Ni s grejanjem. Problem je neusklađenost koraka s vremenom. Pregazilo ga kao šoče muškatlu na poljančetu. Ova rečenična konstrukcija i termini bliskiji su mu od, recimo, google + ili twittera za koje se neko potrudio da se pišu slovima od kojih se pojedina ponavljaju (tt, oo), a jedno je čak i duplo (w)!, jer šoče mu je poznato kao mladunče, deminutiv od imenice šotka (patka), a muškatla raste na poljančetu oko privatnog rezidencijalnog predsedničkog objekta u Bajčetini. Na facebook-u postoje samo virtuelne farme i živina.
Društvene mreže služe za kritiku, akademski utvrđuje Nikolić, potom i umetnički zaključuje: „Ja još nisam video društvene mreže, izuzev organizovanih, koje bi hvalile. Čak i ove koje kritikuju su organizovane. Pošto ponekad sedim s prijateljima i kažem: ‘Hajde da damo neki komentar’, i uopšte ne možemo da dobijemo telefonski kontakt da se kaže šta želiš da kažeš”. Uh, muke s rečima. Inače, telefonski kontakt nije lako dobiti, ove koje rade na centrali facebook-a ostavile podignute slušalice i otišle na topli obrok, a Cukerberg je poslovično zauzet, mobilni pretplatnik van dometa; sa twitterom ista priča, nikoga na centrali, a Stoun, Dorsi i Vilijams na partiji preferansa. Nedostupni.
I kome sada Toma da se žali? Kako da ostvari kontakt s voljenim narodom koji misli kao on, a on misli kao narod; kako da mu se obrati preko internet-mreža čije izgovaranje naziva lomi jezik; kako da se žali nadležnima koji su unavailable; kako da dokaže da je, prema sopstvenoj tvrdnji, u teškim okolnostima uspeo mnogo više od svih ljudi u Srbiji? Čak i od onih koji misle kao on, a on misli kao oni.
I za to postoji lek. Kredu u šake (ta naprava poznata mu je iz đačkih dana) i pred bajčetinsku tarabu (ta naprava poznata mu je i iz predsedničkih dana). Ako već ne može da dobije telefonsku vezu s tarabom neka po njoj piše grafite, oni su autentična ulična umetnost. Na tarabi može da napiše sve što ne uspeva na mrežama čija tehnološka dostignuća ne prepoznaje. Ono, jes’ da na tarabi ponekad piše svašta, zbog čega su mnogi teško povredili neke donje ekstremitete, ali bar tu može da nađe oduška svom nezadovoljstvu. I neka ne brine, na centrali tarabe uvek ima dežurnih.
Objavljeno na: http://www.dnevno.rs/info/drustvo/48977/kolumna-akademik-iz-naseg-sokaka, 7. mart 2015.