Zagreb ima isti pozivni
27/11/2014 |Draga Ines,
Prijehavši u Zagreb dočekao me je grad koji izranja iz sna. Ti znaš šta to znači. Toliko puta smo ga dočekali budni. I Zagreb i san. Pitala bi me, siguran sam, da li je isti kao nekada, a znaš da se mnogo toga promenilo. Pa opet, u nečemu je isti. Privlačan. Naravno, nema onakve rapsodije zbog koje smo hitali 400 kilometara njoj u susret i teška srca isto toliko kilometara se vraćali, stizali u Beograd kad noćni perači zalivaju ulice. Vratimo se, evociramo uspomene (kao ja danas), sabiramo utiske, prepričavamo dogodovštine, komentarišemo koncerte, javljamo se telefonom prijateljima koji su tamo ostali.
Ovo pismo biće putopisno, faktografsko i potrajaće. Pišem ga kao što hodam, lakim korakom. Korak po korak, step by step.
Pre nego što ću stići u Zagreb imao sam naporan dan, još naporniju noć. U montaži sam ostao do jedan sat po ponoći, odspavao kratak san i u četiri sata već bio sveže obrijan. Valjalo je na vreme stići na odredište s kog smo kretali za Zagreb. Do odredišta dovezao sam se autobusom gradskog prevoza. Do svanuća je daleko, imalo je da se čeka, a na autobuskom stajalištu desetak ljudi. Pet je sati, šta ti ljudi rade tako rano? Možda i neko od njih danas putuje negde. Možda baš u Zagreb?
Gradski autobus bio je prepun! Nemam gde nogu da stavim. O drugoj i ne razmišljam. Pitam se kuda hrli ovaj svet. Tako rano – ubledeo, umoran i pospan. Na posao? Koji i kakav? Plaća li iko njihovo svakojutarnje ranoranjenje, cimanje do kancelarija, firmi, preduzeća, fabrika? Kojih fabrika? Fabrike radnicima!
Sa odredišta krećemo oko pola sedam, u autobusu isključivo „Jugotonovi” izvođači. Počelo je s Čolom, znaš onu pesmu o onoj maloj koja živi u oblacima. Tamo ju je Čola i ostavio. A i na njega si, kao na Bajagu, namigivala. Za muziku se pobrinuo Sale Filipović, voditelj i autor emisije „Tabloid”. Odavno se vratio u Novi Sad na Radio-televiziju Vojvodine. Dobar izbor. Na muziku mislim. I na Sašinu odluku da se posveti RTV-u.
Do naplatne rampe pišem. Ne gubim vreme, kolumna za Istinomer ne sme da probije rok. Prvo odmorište benzinska pumpa, kratak odmor, brza kafa, wi-fi i kolumna je poslata na objavljivanje. Živela tehnika. A kako su fabrike dobili radnici, tehnika je ostala narodu.
Granica. Ulazak u Evropsku uniju.
Hrvatski carinik šeretski merka moj pasoš, komentariše: „Generacija”. Smeška se. Pitam u kom je mesecu rođen, kaže u desetom. Stariji sam pet meseci, namignem. On odmigne. Može li tako da se kaže? To, kad ti neko namigivanjem odgovori na namigivanje. Putujemo dalje, služe nam fina peciva, sokove, varimo, Zagreb je sve bliži, ja pišem ovo što čitaš.
Naziru se obrisi grada. I ovde ću te nakratko ostaviti.
Vraćam se da nastavim pismo. U pauzi, kroz prozor autobusa posmatrao sam gradski krajolik. Tamo gde je nekada bilo nenaseljeno nikli su čitavi mali gradovi, hoteli, trgovinski centri, saloni automobila, franšize.
Sad sam u „Jugotonu”/„Croatia Recordsu”, srdačan doček, okrepljenje i obilazak fabrike dobrih vibracija. Upoznajem Sinišu Škaricu, legendarnog producenta, muzičkog urednika, jednog od tvoraca hrvatske rok muzike; gitara, vokal, glas. Tri u jednom. Mnogo u jednom. U Škarici, koji je godine iskustva i znanja ugradio u tu kuću. U temelje. A na temeljima arhiva čuva vreme zabeleženo na magnetofonskim trakama, marke „BASF”, onim trakama za velike magnetofone na kojima je snimana muzika koju smo voleli. Koju volimo. Između ostalog, zahvaljujući i Škarici.
Ušao sam u jedan od studija, u „gluvu sobu” i saznajem da su u njoj nedavno Arsen Dedić i Mišo Kovač snimili duet. Imam fotografiju da to i dokažem.
A onda iznaneđenje. Za miksetom sedi mladić, miksuje neke gitare. Ne bih ni za million dolara nagrade pogodio ko stoji iza tih gitara. Džoni Štulić i Jurica Pađen!!! Ekskluziva! Tako je, Džoni i Jura ponovo zajedno. Duet gitara. Zvuče odlično, etno-rokerski. Premijerno samo za moje uši!!! Dobro, ne samo za moje, čuli su i još neki koji su se tog trenutka zatekli u studiju. Džoni i Jura uskoro u prodaji!
Pred polazak na muzejsku izložbu, postavku „Jugotonove” prošlosti i sadašnjosti, dobijamo kese prepune poklona. Ploča, vinil! Na njoj piše „Parni valjak” – „Nema predaje”! U kesi su i knjiga „Kolekcija diskografskih izdanja” i komplet kompakt diskova – „Kolekcija”, Drago Mlinarec. Postoji li lepše iznenađenje. Ne pitam, konstatujem.
U Tehničkom muzeju izložba „Jugoton – Istočno od raja” za koju kustos kaže da, citiram, „predstavlja prikaz života najveće i najuspešnije diskografske kuće u bivšoj Jugoslaviji i jedne od najuspešnijih u Evropi u drugoj polovini 20. veka”. Muzejska kolekcija dokumenata, originalnih ploča i kaseta, i mašina za njihovo štampanje.
Zvuk zvona katedrale na Starom gradu opisivao sam ti u prethodnom pismu, što ne znači da neću ponoviti. Neka uvek zvone.
Obilazak grada nastavio sam s prijateljem Dimitrijem Vukom. Kolegom s kojim sam nekada radio na Televiziji B92. Deset godina nismo se videli. Deset dugih godina. Čekao me je ispred muzeja, s leđa sam ga prepoznao. Vuče! I on se okrene. Taj susret valjalo je videti, umalo ne zasuzismo. Ne baš onako kako to samo ti umeš, ali sjaj u očima nije se dao sakriti. Oči sjaje samo od radosti, sreće i naznake suza. Krećemo, zna se, u „Kavkaz”. Imam fotografiju da to i dokažem. Više od jedne fotografije. Sedeli smo u bašti, kao nekad, a napolju 5 stepeni. Stud ne postoji kada se sretnu prijatelji.
„Kazališna kavana”, skraćenog naziva, ugostila nas je kafom i „ožujskim”. A priča teče. I nema kraj… Žao mi je što nisi mogla da vidiš Vukovo lice kada sam mu poklonio svoju knjigu, s posvetom. U posveti se, između ostalog, nalazi i naslov ovog pisma.
Menjamo kafanu, odlazimo u Vukov omiljeni kafić „Pif”, dva sata su premala da u njih stane deset godina. Nažalost, događaji, okolnosti, ludo vreme nametnuli su nam i nevesele životne teme. Egzistencijalne, teme opstanka. I baš njima uprkos, smejali smo se i radovali susretu. Bila si neizostavan deo razgovora. O tome ovde ćutim. Razgovaramo o teskobi prostora, zidova života koji nas okružuju, o slobodi, a onda Vuk citira pisca čiju knjigu upravo čita: „Vaša kuća neće biti sidro, nego jarbol. Vi nećete sklapati krila da biste prošli kroz vrata, niti ćete pognuti glave da ne biste udarili o strop, niti ćete zadržavati dah da zidovi ne bi prepukli i srušili se”. Nema predaje. Zanoćili bismo u razgovoru da nisam morao dalje, na zakazan ručak, organizovan u našu čast. Iz kafića Preradovićevom, pa Hebrangovom do restorana. Ja unutra, Vuk za svojim obavezama. Na rastanku oči obojene istim sjajem. Neće se više dogoditi deset dugih godina.
Društvo je za ručkom bilo veselo, čavrljalo se ponajviše o prošlosti, onoj lepšoj, boljoj. I prvi put jeo sam nešto što ne znam šta je, ali znam da je ukusno. Pitam kelnera, kao u šali, za recept i saznam – istarski fuži s tartufima. I „graševina”. Zlato hrvatske loze, rekao bi Šenoa. Moglo je tako do duboko u noć a moralo se nazad, na put. Hodamo Haulikovom ulicom, približavamo se Dobrotvorovom domu, evo sad će, tu je, evo… broj 4. Adresa Arsena Dedića. Interfon Novak. Gabi je Arsenova Ines.
Samo pedesetak metara od Arsenovog balkona hotel „Esplanada”, odatle krećemo za Beograd. Hotel se više ne zove „Esplanada”, ali novo ime nisam hteo, nisam želeo da zapamtim. Mislim da ga nisam ni čuo. Jedna je „Esplanada” o kojoj priča Krleža i kaže: „Na olijander terasi hotela ‘Esplanad’…” Da, baš tako, „Esplanad”, bez slova a, Krleža nastavlja: “…sjedile su gospođe, pile kavu i razgovarale se na njemačkom a svega dvjesto metara južno preko pruge ljudi kao svinje valjali su se u blatu”. Bilo je to u neka davna vremena kada je periferija Zagreba centru grada bila pred očima. Vremena u kojima nije bilo ovog što je u međuvremenu izgrađeno i stopilo se s najužim gradskim jezgrom. Davno, kada su se i beogradskim Dedinjem prostirale njive i livade.
Čekamo autobus na vetrometini ispred hotela, Škarica poziva Arsena telefonom: „Maestro, ispod tvog balkona upravo je prošla grupa prijatelja koja ti se poklonila i vraća se u Beograd i Novi Sad”. Arsenov odgovor ne čujemo, ali Škarica nam prenosi: „Pozdravi prijatelje, poželi im srećan put i neka popiju po jednu za mene, ja trenutno nisam u prilici”.
Ukrcavanju u autobus prethodilo je prijateljsko rastajanje sa željom – vidimo se uskoro. Vidimo se.
I bez obzira na činjenicu da se sada Zagreb odaziva na telefonski poziv 01, on i dalje ima onaj isti zaštitniki znak iz vremena koje pamtimo kao davno prošlo. A zapravo sve to dogodilo se koliko juče. Zagreb, 041.
U istoriji, našoj intimnoj, pamtimo vreme kada smo špartali Zagrebom kao ja danas. Nogom pred nogu, tiho, mi smo (kao) po vodi hodali a onda (kao) po žici plesali… Zatvorenih očiju. Do „Kavkaza” u kom si mi rekla da sam sebičan gad. A moj pogled – pitanje. Sad znam. Zanemario sam tvoje usne vrele višnje…
D.
sreda, 26. novembar 2014.
Beograd – Zagreb – Beograd