Televizijski predsednik
17/11/2014 |Dragi D,
Danas je tačno 210 godina od kada se Kongres Sjedinjenih Američkih Država prvi put sastao u novoj prestonici, Vašingtonu. Tada je i Bela kuća dobila svog prvog stanara, drugog američkog predsednika Džona Adamsa. Prethodno, bio je potpredsednik u vreme vladavine Džordža Vašingtona, predsednika koji nije bio član nijedne stranke. Adams je bio federalista. Zašto ja ovo tebi pišem?
Pomalo zbog ljubavi prema istoriji, televiziji i filmu… i ljubavi kao takve. Pišem ti potaknuta pročitanim štivom o pojedinim američkim predsednicima, televiziji i njenom uticaju na predsedničke kampanje i njihove živote. Za Džordža Buša mlađeg saznala sam da je bio najneinteligentniji američki predsednik u istoriji, a za Bila Klintona da je imao najveći kvocijent inteligencije, računajući vreme od Vašingtona do Baraka Obame. Vreme u koje su stala četrdeset četiri predsednika SAD. A kakva je uloga televizije u mojoj priči o američkim predsednicima, to znam da znaš.
Podsećam se, pa budim i tvoje sećanje. Da nije bilo televizijskih duela između Ričarda Niksona i Džona F. Kenedija, ovaj drugi verovatno ne bi postao predsednik. Niksonu nije pomoglo čak ni to što je smatran izuzetno televizičnom pojavom. Malo je poznato da je Nikson u jednom od četiri duela bio pod temperaturom, bolestan. Nije tajna ni da su Kenedijevi momci potplatili šminkere da ga ulickaju a da Niksona omalaju tako da izgleda kao utvara u noći. Beo kao kreč. Bila je jesen 1960. godine.
Kenedi je pobedio za dužinu koplja zahvaljujući, između ostalog, i televizijskim kamerama. Nikson je to shvatio prekasno ali je na vreme uočio da mora da smrša što će mu pomoći da devet godina kasnije postane 37. američki predsednik. Niko nije pominjao njegovu težinu kada je 1974. godine zaglavio u aferi „Votergejt”, ali njegova kilaža sigurno u tom slučaju nije bila presudna. Presudili su snimci prisluškivanih razgovora koje je Nikson protivzakonito organizovao, posle kojih je nesrećni Dik postao jedini američki predsednik koji je osetio „čari” impičmenta. „Ubistvo” televizijom se podrazumeva. Još jednom je bio kreč-beo.
I opet televizija. Ona je odigrala veliku ulogu onog dana kada je Li Harvi Osvald (valjda je on?!) povukao obarač u Dalasu. Bio je to direktan prenos Kenedijeve smrti. Nešto slično reprizi, gledali smo 25. decembra 1989. kada su pogubljeni rumunski diktator Nikolae Čaušesku i njegova, od vlasti, a i šire, obolela supruga Elena. Čaušeskua je ubila televizija koju je bolesno kontrolisao dozvoljavajući Rumunima samo sat programa dnevno, o tome si mi pisao u pismu od 11. novembra koje si naslovio „Na oštrici brijača“.
Inače u istoriji američkih predsednika bilo je preplitanja i sličnosti nosilaca titule, bolje – funkcije, vladara sveta. Na Kenedija, poznatog ženskaroša, kojem ni Merilin Monro nije umakla, pomalo liči najinteligentniji Klinton, u slobodno vreme saksofonista. Dozvolio je sebi luksuz da u Ovalnoj sobi opšti sa službenicom Bele kuće Monikom Levinski, onako kako to obično opšte direktori sa sekretaricama. Pored stola, na stolu, ispod stola… Bil je bio na ivici da doživi ono što je samo Niksona snašlo (impičment) ali je za dlaku umakao. Za razliku od televizije od koje mu nije bilo spasa, dotukla ga je.
Sad po sećanju vrtim imena glumaca koji su igrali uloge američkih predsednika. Danijel Dej Luis igrao je Abrahama Linkolna, Harison Ford glumio je izmišljenog američkog predsednika Džejmsa Maršala, Ronald Regan nije morao da glumi predsednika, on je bio glumac s mandatom predsednika, Robin Vilijams bio je Dvajt Ajzenhauer, Čarlton Heston glumio je Endrjua Džeksona. Oživljavali su ih zahvaljujući televiziji.
Šta misliš, koji bi od naših glumaca mogao da igra bilo kog našeg predsednika a da se ne odnosi na počivše Ričarda Bartona i Marka Todorovića koji su se ogledali u ulozi Tita? Čini mi se da od Tita do danas nijedan predsednik nije dovoljno filmičan i živopisan da bi zavredeo pažnju nekog od glumačkih giganata. Jedino je Boris Tadić pokušao da glumi sebe pa se zaigrao. Zbog toga je televizija bila nemilosrdna prema njemu, „ubijala” ga je natenane.
A baš bih volela da vidim film u kojem neko, bilo ko, glumi nekog srpskog predsednika, bilo kojeg. I taj film bih volela da odgledamo zajedno. Mala je verovatnoća da će se to dogoditi. Mada…
Uostalom, postoji toliko dobrih filmova za gledanje udvoje.
I verujem, tek će ih biti.
Ines
17. novembar 2014.
negde daleko