Asturias
15/11/2014 |Dragi D,
Dan je siv, kišovit i hladan. Dolazeći kući probijala sam se kroz opore pramenove magle i još u nosu osećam onaj golicljivi miris oblaka koji pritiska grad, oblaka obešenog o granje, okačenog o ljude koji nekuda žure, oblaka poleglog po travi. Onaj oštar miris novembra koji nikada nisam volela osim…
Osim kada je novembar bio sinonim za ušuškanost u toplini doma, osećaj zaštićenosti od sveta, kada je svako veče bilo pretpraznično jer smo mi tako hteli i kada je „Asturias” plavio sobu a Segovia bio njen počasni stanar… I tvoje mrzovoljno pitanje: „Opet ja?”, kada je trebalo okrenuti ploču. Da, ti. Niko to nije umeo da uradi kao ti. Bio si tako svestan toga, tako siguran a opet bi svaki put gunđao. I bio si mnogo smešan u toj, nazovi, mrzovolji, kikotala sam se zavaljena na kauču, grickala kolutiće i čekala da srkneš zeleni čaj i opečeš se – kao uvek – i vratiš se pod ono karirano ćebe. Evo ga tu, na fotelji u kojoj, često umotana u njega, pišem pisma. Kao sada.
I onda bi upoređivao Segoviu i Taregu, tražio od mene da se izjasnim, da priznam čiju gitaru više volim, odluči se Ines, Viljareal ili Linares?, ma sve je to Španija, branila sam se… Volim muziku obojice, a ti tvrdoglav kao svaki bik (znaš da mislim na horoskopski znak), tražiš odgovor dok te ne razoružam osmehom i dok u tebi ne proradi nežnost škorpije. I pobediš. Tada više nisam razaznavala zvuke, nisam bila u stanju da čujem bilo kog od njih dvojice, taman da u sobi u duetu sviraju…
Kišovito je, hladno i sivo. Rano smrkava, dan je prekratak, novembarski dosadan… Danas posebno. Pokušala sam Segovijinom gitarom, zvučala je gluvo, možda si bio u pravu kada si me ubeđivao da njegove note služe specijalnim situacijama, da, ukoliko ne osetim da se tonovi razlivaju ambijentom, nema svrhe vraćati gramofonsku iglu na početak. Danas to nisam osetila.
Plaši me to.
Plaši me i kada ćujem da je, tamo kod vas, vojni penzioner, potpukovnik, danas mahao pištoljem ispred zgrade vlade. Nezadovoljan. Jedan od miliona nezadovoljnih. Reagovao je tako zbog neispunjenog obećanja datog još 2008. godine. Još tada je država obećala povećanje vojnih penzija. Ovom danas je zaista dozlogrdilo čim je vitlao pištoljem u centru grada. Čitam da nije nikome želeo da naudi, osim sebi. Da se ubije.
Pročitala sam i da su pohapšeni neki koji su krijumčarili ljude. Crno tržište belog roblja. Uhapšen je i neki stariji čovek koji je u stanu držao nekakvo oružje, šesnaest pušaka, silu neke municije. Šta je taj, kolekcionar oružja ili vlasnik vojnog arsenala? Pitam gluposti, kolekcionar sigurno nije, uhapšen je. Vidim i da u hiljadu škola najavljuju štrajk… Sve crno do crnog, najcrnje. Hej D, pravim pauzu, zamorile su me informacije iz kojih zrači ništavilo. Nastavljam da ti pišem kad operem kosu i sredim nokte. Budi tu…
A sad sam zapanjena i zgrožena, upravo je na internetu objavljena vest da je pucano na Milana Beka! Operisan je, lekari se bore za njegov život. Bože blagi, šta se to tamo događa, ima li kraja tom ludilu? Ko bi mogao da želi njegovu smrt? Neki očajnik koji za svoj upropašćen život krivi one koje vi tamo zovete tajkunima? Osvetnik kojem se Beko zamerio? Naručeno ubistvo zbog neraščišćenih računa? Veliki novac u igri? Ko? Neko treći? Ili, neki treći? Ovo je za mene previše. Prejaka dnevna doza novembarskog sivila.
Završavam pismo u fotelji a pogledom brojim kvadrate na ćebetu u koje sam umotana i na onu kinesku ćasu na stoliću, kolutići su u njoj. Odoh da skuvam zeleni čaj, da me ugreje. Opeći ću se, znam, to je odavno postalo deo mog malog rituala.
Još samo da gramofonsku iglu vratim na početak…
Ipak, Segovia… „Asturias”…
Sve je tu. A nije…
Ines
14. novembar 2014.
negde daleko