Bolja prošlost

14/11/2014 |

Draga Ines,

Pismo sam pročitao tek pošto sam doputovao kod svojih. Put sam dobrim delom prespavao, uljuljkalo me čitanje knjige kao tebe noćas Ilićeva pesma. Lažem, uspavao te moj maslinasti polo-necked džemper. Koliko krivice u samo jednoj pletenoj vunenoj zaštiti od studi.

Stigao sam na očev 85. rođendan. Pitaćeš me kad pre, da li je moguće da je toliko vremena prošlo; vreme ne prolazi, draga moja Ines, ono promiče mimo nas, i proleti. Uvek kada dođem – a retko dolazim – u grad u kom sam proživeo detinjstvo i školske dane, on me dočeka drugačije. Menja li se on ili se menjam ja? Rekao bih da je promena obostrana, večiti zakon dijalektike. Opet ta dijalektika i njen materijalizam, kojima su nas u školi obasipali.

Nekada smo i previše vremena trošili na rasprave, na to ko je u pravu, Hegel ili Marks. Hegel bi rekao da je priroda svakog mišljenja dijalektika, da ono kao razum, mora dopasti negativnog samog sebe, protivrečnost, da sačinjava glavnu stranu logike. Marks je, pak, govorio da je za Hegela proces mišljenja, koji on štaviše pod imenom ideje pretvara u samostalan subjekt, demijurg stvarnog… Kod Marksa je to malo drugačije, on tvrdi da idealno nije ništa drugo do u ljudskoj glavi preobraćeno i prevedeno materijalno. O tome je nešto petljao i Lenjin, ali lenj sam da se sada prisećam njegovih stavova na zadatu temu. Ne bih ni o tome ko je za koga navijao i čija mu je teorija dijalektike bila bliskija. Posle toliko proživljene dijalektike, nevažno je.

Možda bismo danas raspravljali o metafizici, možda o demijurgu, tvorcu materijalnog sveta. Pretendenata na tu poziciju puna je planeta. Sa ili bez primesa metafore, ovo je blisko istini. Previše je malih bogova, u malim zemljama ponajviše. Što je zemlja manja, to je mali bog veći.

A u ovu našu malu vratio se onaj o kom si pisala u jučerašnjem pismu i već je zagalamio kao nekada, mada mi se čini da je moć tog glasa, govora posebno, tupa kao ona zarđala kašika kojom je nekada pretio. Nastavlja gde je stao. Ne odustaje od ideje velike Srbije i ne namerava da se vrati u Hag. Bar ne dobrovoljno. Cilj mu je rušenje vlasti, čita se i kao kumovska osveta, i prevaspitavanje deteta koje je odmalena odgajao na radikalskim jaslama, dojio mlekom iste robne marke.

Doktor prava na privremenom Boravku u Beogradu poručuje da je politički obračun s političkim protivnicima (secujem da misli na kuma i odraslo dete) njegova misija života kojoj je podredio svoje zdravlje. Opsednut povratkom u politički život po cenu gubitka ionako narušenog zdravlja, ne odustaje od njemu svojstvene retorike. U te svrhe mobilisaće sve patriotske snage ili ono što se time naziva, spreman čak i da poželi dobrodošlicu svima koji su ga napustili i prebegli u stranke na vlasti. Da li baš svima?

Vokabular i političku misao nije promenio ni za jotu te ne čudi to što je iskoristio priliku da još jednom s nipodaštavanjem govori o ubijenom premijeru Zoranu Đinđiću. „Ko se još njega seća”, nije bilo njegovo pitanje, bila je to otužna konstatacija kojoj je slavodobitno dodao da se ne kaje zbog osećanja radosti kada je Đinđić ubijen. „Srpski narod se oslobodio mafijaša i izdajnika. Zašto bih se sada zbog toga kajao?” Koliko mržnje u samo dve rečenice, u četrnaest reči, u šezdeset sedam slova. Ovo se ne komentariše, ovo se deponuje na smetlište istorije.

Nažalost, malo pod utiskom tvog jučerašnjeg pisma a više zbog pročitanih informacija s današnje konferencije za medije, na kojoj je doktor prava govorio, podlegao sam razglabanju o kreatoru umišljene linije Karlovac – Karlobag – Ogulin – Virovitica. Ovde bih stavio tačku i ostavio ga u onom delu istorije sekundarnih sirovina.

Kasnije potom, pisao sam kolumnu o jednom pravniku koji nije doktor tih nauka ali umišlja da jeste. Nisam nimalo bio blagonaklon komentarišući njegove izjave, uostalom znaš me. Rekla bi mi: analiza, komentar i konstruktivna kritika. Osim što – kako si konstatovala u pismu – prezirem laž, jednako sam gadljiv na osobinu kosmičkih razmera. Glupost bez granica.

Po završenom pismu otići ću da se vidim s Dejanom, školskim drugom kog si upoznala na našem prvom zajedničkom letovanju u Rovinju. Dobri moj Deki, kad god se sretnemo, a to nije tako često, sretnemo prošlost, ono najbolje od nje. Utoliko mi svaki susret s njim udahne nadu i veru u mogućnost ostvarenja bolje budućnosti.

Ovde ću te nakratko napustiti da u tišini svetla stone lampe osvežiš sećanja na bolje dane, na Rovinj, rivu, brancin za dve osobe, na jednu čašu za zlatnožutu „malvaziju”, orkestar na terasi hotela, melodije za ples „dame biraju”…, na „krivo je more”…

Kod nas je vreme večere, retki trenuci zajedničkog obedovanja. Odišu intimom, mirišu na porodicu.

D.

13. novembar 2014.

Beograd

Komentari