Šefe, koji ti je vrag?
10/11/2014 |Dragi D,
Juče sam opet plakala. Umro je junak našeg detinjstva. Zamro je glas Duška Dugouška. Mnogo sam ga volela, znaš onaj prepoznatljiv glas koji kroz nos izgovara: „Šefe, koji ti je vrag? ” (What’s up doc?). Tih, skroman, gotovo dečji, zvonak. Nikola Simić. Čitala sam vest o njegovoj smrti i ronzala kako samo ja to umem. Slabić sam? Nisam krila suze. Ja emocije ne krijem, samo ih hrabri ispoljavaju. Reci da sam hrabra.
I Nikola je hrabro išao kroz život. Nisam znala da je igrao u više od 160 filmova i serija. Smeta mi to što štampa potencira na liku Pantića iz „Tesne kože”. Slažem se da je u toj ulozi maestralan, ali, opet, on će za mene uvek ostati Duško Dugouško mog bezbrižnog detinjastog igranja u pesku.
Mediji uzgred pomenu i „Bubu u uhu”, predstavu u kojoj je 43 godine igrao više od 2.000 puta. To je Nikolina uloga života. Sklonivši se od jednog ćudljivog novembarskog dana, promrzli i pokisli, ušli smo u Jugoslovensko dramsko da se ugrejemo Nikolinim kreacijama Viktora-Emanulea Šandebiza i Poša. Čuvam te dve ulaznice koje su nas s kiše uvele u svet Žorža Fejdoa. Naš stvaran svet.
Znaš li šta sam, čuvši vest o Nikolinoj smrti, uradila. Otišla sam na tavan i prekopala kutije s VHS kasetama, Da, da, nemoj da se smeješ. Još imam taj prevaziđen nosač slike i zvuka. Imam i stari video-rikorder. I on je na tavanu skupljao prašinu. Onda sam u dnevnoj sobi povezala – nemoj se smejati, molim te! – da, snašla sam se u spletu brojnih kablova i povezala rikorder s televizorom. Spretno žensko. Tehnički potkovano. Obučeno za svakakva iznenađenja. Poput ovog koje je glasilo – umro je naš Duško Dugouško.
Oživela sam ga gledajući crtaće u kojima jede šargarepu, kao Popaj spanać, i uživala u svakoj njegovoj pobedi. Jer, ne zaboravi, Duško je uspeo svakoga da namagarči. I magarca. Radila sam to osećajući da na taj način vraćam Nikoli neki dug, nepostojeći, imaginaran, ali svakako sam se osećala dužna da mu posvetim to veče. Povratak u bolju prošlost, podsećanje, retrospekcija vremena koje sam kao mala – tada se na dvoje još nismo poznavali, šteta! – provodila uz crtać u 19:15, pre televizijskog Dnevnika i spavanja. Spokojno sam odlazila u svoju sobu, mama bi me poljubila za laku noć, tata bi rekao – princezo, lepo sanjaj, a ja često sanjala crtaće i u snu čula onaj glas.
Posle crtaća, kasno te noći, čitala sam „Bubu u uhu”. Baš je umeo taj Fejdo, komediograf i majstor vodvilja. Bulevarska dramaturgija. Čitala sam I da je poslednje dane proveo je u bolnici u Reju, ratstrojen. Kažu da je želeo da izađe pre vremena, ali mu lekari nisu dopustili. Onda je Žorž svom prijatelju, koji mu je bio u poseti, Saši Gitriju rekao: „Slušaj, ostavićeš otvorenu kapiju a ja ću kliznuti za tobom”. Ovaj je to odbio. „Neću izaći odavde…? Znači, umreću u Reju!”, rekao mu je Fejdo. A onda šeretski: „Ma, hajde, to je odlično. Jedan pravi Parižanin umire u predgrađu, odatle najbolje može da se vidi ceo Pariz”. Umro je nakon nekoliko dana. Hrabro. Sad Pariz posmatra s Monmartra.
Možda ima sličnosti u Nikolinoj i Žoržovoj smrti. Osim veselosti života, živeli su hrabro.
Ko je danas hrabar, dragi moj D? Ko ima to zrno nepokolebljivosti da kaže: dosta!? Ko sme da se, kao Nikola i Žorž, usudi da progovori o farsi koju živimo, o apsurdu koji nas slama i nikuda ne vodi. Ko je spreman da se logikom suprotstavi masovnom ništavilu, da u masi bude pojedinac? Postoji li bar jedan Duško koji će namagarčiti magarca? O tome sam razmišljala dugo ovih meseci, i pre Nikoline smrti. Kako se to zove? Apatija, malodušnost, nedostatak empatije, emocija ili kukavičluk?
Ovo poslednje najbliže mi je pameti.
Samo kukavice ne ispoljavaju emicije, zbog toga ih i pitam:
„What’s up doc?”
Ines
10. novembar 2014.
negde daleko