Granični zid 75
09/11/2014 |Draga Ines,
Dobrodošla u stvaran svet. Tvoj povratak obradovao me je bez obzira na krizu koju si preživljavala. Naravno, to ne znači da nisam saučestvovao u tvom bolu i osećaju nemoći, naprotiv, svih ovih meseci pokušavao sam da dokučim gde si i zbog čega nestala. Moje slutnje su se obistinile. Pokušala si da pobegneš u vanvreme, da se – mada daleko od njih – izuzmeš iz okolnosti i događaja koje preživljavaš kao i mi ovde i vratiš se sebi, onakvoj kakva jesi. Uspelo ti je.
U prilog tvom pisanju o piscima-lošim-đacima, mogao bih da dodam: Vilijam Fokner – njega baš i nisi volela! – napustio je školu s petnaest godina i preselio se u banku svog dede, tamo negde na obalama Misisipija. Da li je bankarsko zanimanje bilo unosnije od pisanja? Verovatno jeste, ali se mali Vilijam odrekao punog trezora i odmetnuo među pisce što je porodicu konsterniralo. Možeš misliti njihovo razočarenje potomkom koji nije želeo da nasledi ubiranje bankarske kamate. Nije hajao za to, a u porodici buka i bes.
Džeku Keruaku, tada zvezdi američkog fudbala u usponu, bilo je dovoljno da se posvađa s trenerom, napusti jurnjavu za jajastom loptom i masama mišića pod kacigama i okuša se kao sportski novinar. Posle je sudbina, koju je sam sebi odredio, htela da stvori „Na putu”. A do šeste godine nije znao ni reč engleskog. Pa i Mark Tven je kao dvanaestogodišnjak školi rekao zbogom i tako mlad otišao da radi kao pomoćnik u štampariji starijeg brata. To mu je valjda pomoglo da bude među prvima koji će koristiti pisaću mašinu. Tek kada je porastao družio se s decom. Znaš i kojom. Tom Sojer i Haklberi Fin bili su oni pustolovi i male protuve kroz koje je Tven posmatrao svoje nedosanjano detinjstvo. Tven, kraljević i prosjak.
Još samo o Džordžu Velsu. Imao je jedanaest godina kada mu je umro otac. Napustio je školu i preživeo svojevrsnu vremensku mašinu. Pisao je o tome, čitala si, u istoimenom romanu. Valjda, inspirisan vremenom u kom je mašina mlela vreme, stvorio je imaginaran, ali svoj „Rat svetova”.
Jedan takav zadesio nas je 13. avgusta 1961. godine. Danas je godišnjica njegovog nestanka. Berlinski zid, simbol hladnog rata, zarobljenog i kontrolisanog uma, crvena linija između dve Nemačke, granica života i smrti; 156 kilometara kamenih blokova i bodljikave žice razrušili su domove, podelili porodice, rodbinu, prijatelje, ljude, svet. Tako je hteo Nikita Hruščov, tako je zamislio ulizica, staljinista Valter Ulbriht. Simbioza sovjetske i istočnonemačke ljubavi. Francuski poljubac Leonida Brežnjeva i Eriha Honekera. Usta na usta, veštačko disanje.
Dvadeset osam godina Granični zid 75 bio je cenzura, nepremostiva prepreka slobodi kretanja, 3,6 metara visoka i 1,2 metra široka barijera na kojoj su ostali životi mnogih koji su se drznuli da ga savladaju. Bunkeri, tornjevi, vojska, hiljade vojnika, psi, hiljade pasa kidisalo je na svakoga ko je svoj um hteo da izmesti izvan kontrole zida. Hapsili su, pucali, ubijali… niko nije bio pošteđen… staro, mlado, muško, žensko… deca!!! Tačan broj nije utvrđen. Danas se priča da je 5.000 slobodoumnih, hrabrih uspelo da preko betona i žice prebegne u tadašnju Zapadnu Nemačku.
Honeker je tvrdio da će zid opstati narednih 100 godina, nije računao na to da će jednog dana jedna cigla u zidu popustiti. Taj dan zove se kao i ovaj, samo je 25 godina stariji. Gledali smo rušenje, sećaš se, gledali ga zajedno u mom iznajmljenom stanu na Zvezdari. I Mihajla Kovača uživo. Sećam se njegovog izveštavanja ispred ruiniranog monstruma. Izgovorio je tada čuvenu rečenicu – a neće mi zameriti ako je parafraziram – navodeći podatak o ceni rušenja; Zapad je Rusima dao milijarde dolara da se pomire s rušenjem zida. Bilo je to, reče tada Mihajlo, najskuplje rušenje jednog zida u istoriji.
I jeste, visoka je cena slobode. Kao što je i njegovo zidanje skupo plaćeno životima. I sasvim si u pravu, i jeste tačno, Morison je kontrolu medija dovodio u vezu s kontrolom uma. Nije doživeo da vidi pad Berlinskog zida, umesto njega svedok rušenja barikade, simbola diktature, autokratije, kontrole uma, bio je Rodžer Voters. Na prvu godišnjicu, i toga se sećaš, i to smo zajedno gledali u istom stanu na Zvezdari, Voters i „Pink flojd” svirali su na temeljima zida, u muzičko-scenskom performansu rušili ga zvucima. Muzikom, univerzalnim jezikom čovečanstva.
Danas zid ne postoji. Srušio ga je um. Na neki simboličan način, godinu dana kasnije, i Rodžer Voters. Pitaš se, imamo li jednog takvog. Jednog Rodžera koji će izvući ciglu iz zida. Ne znam, a opet verujem da takav postoji. Slobodan. Uman.
Da kao onda u Votersovim, u rukama slobodnog uma bude čekić.
D.
9. novembar 2014.
Beograd