Kontrolisan um
08/11/2014 |Dragi D,
Nema me od aprila, ponovo ti mesecima nisam odgovorila na pismo. Nestala sam, izgubila se, sakrila… Izgovor? Ne postoji. Ali, ako ti kažem da sam još od 16. marta osećala kako lagano padam u apatiju, propadam u nekakvu letargiju dok, konačno, nisam potonula, razumećeš. Sve što bih ti napisala, završilo bi u korpi za otpatke. Konačno, bolje je što ti ništa od napisanog nisam poslala. Ljutiš se?
Mada daleko od tebe, od svih vas, od grada koji volim, sve što čujem, vidim i pročitam o događajima koji su vaša ružna svakodnevica rađa u meni mučninu, gubitak samopouzdanja, nemoć, pa i ono osećanje kojeg se gnušam – bes. Kažem sebi, Ines ne smeš da kloneš duhom, niko i ništa nije večno, proći će teška vremena, hrabra si, ponosna, ima nade… Pa, opet, plašim se da je pesimizam ovladao optimizmom. Skršio ga, slomio, dotukao, ubio…
Konfuzna sam, znam.
Počela sam da strahujem da ću moći da sročim smisleno pismo, da sumnjam da će me misli voditi tokom kao i ranije; čak sam, u gluvim i besanim noćima, tumačila tvoja i svoja pređašnja pisma, prepisku koja je tekla kao bistra voda; pokatkad mi se činilo da počinjem da ličim na tebe, da mi se pod kožu podvlači tvoj stil, da me, dok pišem redove namenjene tebi, vodi tok tvojih misli. Sve me je to – uz ono s početka pisma – plašilo, zbunjivalo, činilo nesigurnom. Nisam ti pisala, ali vreme namenjeno tome nisam straćila, koristila sam ga čitajući o pisanju drugih.
Ovo, molim te, pažljivo pročitaj. Pisanje Šarlote Bronte profesori su ocenjivali kao jednolično, za pesme Roberta Grejvsa rekli su da su sve samo ne pesme i da mu je korpa za otpatke najbolji drug (u tom zgužvanom papiru, u toj korpi pronašla sam se prethodnih nekoliko meseci), a Grejvs je čak to i priznao u autobiografiji „Zbogom svemu”. Napisao je poruku direktora škole koju je pohađao: „Pa, zbogom, Grejvse, i zapamti da je tvoj najbolji prijatelj korpa za zgužvani papir”. Humoru Grenvila Vudhausa podsmevali su se nazivavši ga izopačenim. Ne, ni slučajno se ne poredim s takvim piscima koji su, uprkos lošim predviđanjima, pišući ostvarili sebe.
Za većinu nabrojanih stoji činjenica da su bili loši đaci. Čitala sam da je Bernard Šo pohađao nekoliko škola i konačno od škole odustao s četrnaest godina. Taj, tada, klinac dane je provodio u Nacionalnoj galeriji Dablina, upijao umetnost, istoriju, književnost, i piskarao za svoju dušu. Posle je napisao dramu „Pigmalion”, omaklo mu se. Kao i Nobelova nagrada. Ima li na svetu pozorišta na čijim daskama nije igrana drama autora odbeglog iz školske klupe? Šo, loš đak!
Bio je i Tirke, pa šta!? Nije maturirao a pisao je genijalnom lakoćom. Lakom genijalnošću. Posmatrano sa strane, to tako lako deluje ali samo zbog činjenice da je tako mogao da piše samo on. Zbog načina na koji je umeo da saopšti, da kaže, proceni, analizira, komentariše, da porazi, ostavljao je čitaoce bez daha, bio je omiljen a neretko kritikovan i nevoljen. Nije ni tražio da ga vole, još manje mu je bila potrebna ljubav glavnih junaka njegovih kolumni, pisao je bez pardona. I niko, čak ni oni čiju ljubav nije uspeo da pridobije, niko nije mogao da mu ospori jedno – umeće pisanja.
Slažeš se.
Bila sam odličan đak, đak generacije, a mesecima nisam umela da sročim suvislu rečenicu. Rastrojena. Čekao si da ti odgovorim na pismo od 5. aprila, poslednje koje mi je od tebe stiglo. Ja, samlevena, otupela, uplašena. Da nastavim da ti pišem pomogli su mi baš oni: Šarlota, Grejvs, Vudhaus, Šo…, Tirke…
Škola, zapravo, nema nikakve veze s onim što je na početku ovog pisma bila moja namera. Htela sam da podelim s tobom percepciju onoga što dugo primećujem, a tišti me, tu nemogućnost da se ljudi izraze, da mediji budu u funkciji istine, da novinari, bez obzira na školu, budu istinski podanici tog časnog zanimanja. Da mu služe istinom, samo i jedino istinom. Htela sam da sa tobom podelim muku nedostatka pisane (i izgovorene) reči, njene slobode, da razrešim dilemu: da li je autocenzura svetogrđe ili posledica cenzure nekih poput Grejvsovog direktora škole? Nekih junaka Tirketovih kolumni koji nikada neće shvatiti značaj njegovog pisanja. Ili su – baš zbog toga što su to pisanje dobro shvatali – sada vlasnici i noža i pogače.
Da li je to došlo njihovih pet minuta? Ako jeste, vreme curi…
Ne znam da li je istina ili samo urbana legenda, ali kažu da je Džim Morison rekao: „Onaj ko kontroliše medije, kontroliše umove”.
Nećeš mi zameriti konfuznost. Nisam ti dugo pisala. Osećala sam da neko kontroliše moj um…
Ines
8. novembar 2014.
negde daleko