Gardoš našeg doba
01/04/2014 |Draga Ines,
Proleće je stiglo svom snagom koja podrazumeva i viruse i umor te ni ja nisam odoleo propratnim manifestacijama. Stoga je moj susret s prvim prolećnim danima ličio na sudar s tenkom. Pogađaš ko je izvukao deblji kraj. Proveo sam se kao Hitler kod Staljingrada u zimu 1943.
Pre nego što ću istrpeti prolećnu baražnu vatru, došao je Igor iz Praga. Mesto susreta – Caletov „Četvrerac”, mi ga zovemo i „krizni štab”. Zašto „krizni štab” ne znam, znam da ga je tako Igor krstio. Ambijent za prepričavanje onoga što se događalo između dva njegova boravka ovde. Došao je u nedelju, na dan izbora a već sutradan sedeli smo u „Asteriksu”, na Ušću. Još jedno mirno mesto za prijateljsko ćaskanje. I obavezno fotografisanje jer Igor se ne odvaja od fotoaparata, najnovijeg koji vredi nekoliko hiljada evra! U noći zasedanja „kriznog štaba” napravio je bar trista snimaka. Najpre u „Četvercu”, pa ispred na keju a onda je Voji palo na pamet da bismo mogli do Gardoša. I naravno, popeli smo se na Gardoš. Osvajanje Kule Hunjadi Janoša. U gluvo doba. Sat je odavno otkucao ponoć.
Na jednoj od fotografija, videćeš, Voja, Robert i ja poziramo Igoru nad svetlima reflektora, pred vratima Kule Sibinjanin Janka. Parafraza fotografije za album grupe „Smak” iz 1975. godine, snimljene na Kalemegdanu. Trideset devet godina kasnije nas trojica na tragovima istorije kao Igorov omaž Točku i majstorima. Smeješ se, jel’ da? Smej se, ali Igor je to uradio bolje nego Kjubrik onaj omaž Živojinu Pavloviću, kada je – snimivši scenu umiranja u javnom klozetu – želeo da oda počast poslednjoj sceni Žikinog filma „Kad budem mrtav i beo” u kojoj Gaga Nikolić ustreljen, umire sedeći krvava lica u seoskom čučavcu s pantalonama spuštenim na kolena, dok se vrata klozeta škripom otvaraju. Iznad njegove glave visi okačen tranzistor. Kjubrik se, doduše, javno izvinio Žiki zbog neuspelog pokušaja parafraziranja scene umrtvljenog Gage, filmskog Janka Bugarskog, koji pred odlazak u čučavac, i u smrt, svom ubici poručuje: „Ja sam Džimi Barka”. Dobri stari Stenli jeste bio zagovornik totalnog umetničkog dela ali svog filmskog junaka nije „ubio” tako maestralno kao Žika Džimija Barku.
Kjubrika i Žiku Pavlovića povezuje još jedna nit. Crnotalasni Žikin film „Kad budem mrtav i beo” i Kjubrikov „Paklena pomorandža” bili su zabranjeni, bunkerisani, ozloglašeni. U Engleskoj se podigla halabuka zbog scena nasilja i erotike pa je Kjubrik tražio da „Pomorandža” bude skinuta s bioskopskog repertoara. Žika je tražio da „Kad budem…” bude na repertoaru. Nije ga bilo. Oba filma gledali smo s loših kopija, na tajnim kućnim projekcijama, u zamračenim sobama s ćebadima na prozorima.
Primećuješ da ti, osim fotografije i filma, nisam pomenuo ništa drugo, ni reč o politici, postizbornoj klimi, predviđanjima o sastavu nove vlade. Nisam, i neću. Sasvim su dovoljna ova dva filma koja – svaki u svom vremenu – nose bunt, odraz stanja društva i kritiku sistema. Kjubrik je scene nasilja filovao Betovenovim simfonijama, Žika je scenu smrti obojio muzikom iz tranzistora. Estetika crnog.
Naš noćni fotosešn bio je i veseliji i spontaniji. Sasvim slučajno, jedno ime pojavljuje se i kod Žike i u našoj priči s Gardoša – Janko. Žikin Bugarski i naš Sibinjanin. Gde je Džimi Barka? Nema ga, kao žrtva jednog doba ubijen je filmski nestvarno, legendarno, jednim hodom kamere. Četrdeset sedam godina posle Žikinog filma Igor Spasov je na Gardošu beležio trenutke u vremenu.
D.
1. april 2014.
Beograd