Grupni portret bez dame
14/03/2014 |Draga Ines,
Nisam gledao emisiju o kojoj mi pišeš, o njoj sam čitao na jednoj internet-stranici. U pretrazi na internetu postoji više odrednica za isti tekst, ali s mnogih medijskih web-stranica volšebno je nestao. Razgovarao sam s prijateljem koji je emisiju gledao i rekao mi da je junak kog pominješ zaista pričao da je bio pripadnik mornaričke pešadije. Bilo je to smutno vreme, ratno, nije se znalo ko je s kim, ko je protiv koga, ko koga i zbog čega, uglavnom nije se znalo ko pije, ali sad znamo ko plaća.
Mnoge su vojske tutnjale ovim zemljama, bilo je svakojakih uniformi, maskirnih odela, epoleta i širita, činova i raščinjenih; bilo je specijalnih, elitnih i letećih odreda, jedinica za određene namene; formacija životinjskih imena: vukovi, škorpioni, ose, zolje, kurjaci, sokolovi, orlovi, panteri, lavovi, tigrovi… Menažerija. Šarenilo kao u nekom vojnom istorijskom zoo vrtu. Nisam čuo za marince i komandose. Znaš li kakva su obeležja imali? Šta su nosili, kakve kape? Šlemove, kačkete, šešire, beretke…?
Titovke više nisu bile u modi.
One su bile deo vremena naših očeva, njihove mladosti i „Sedmorice mladih”. Ines, Boletov brat – sećaš se glumca Boleta iz bureta, junaka dečje emisije? – e, njegov brat, Ljubiša Buca Stošić, jedan od članova legendarnog benda, sahranjen je juče na Novom bežanijskom groblju u Beogradu. Imao je 72 godine. Mlad. Bucu su ispratila preostala četvorica članova grupe, Jova, Zarije, Ljubiša i Nebojša. I „Tiho noći”.
Sećaš li se da su 1991. godine „Sedmorica mladih” ušla u Ginisovu knjigu ekorda kao sastav koji najduže svira zajedno? Danas su to „Stounsi”. Njih sam gledao na Ušću pre nekoliko godina, a na koncertu „Sedmorice…” bili smo zajedno samo jednom, one godine kada sam upisao medicinu. Posle toga, gledali smo ih na televiziji a ja sam medicinu zamenio svetskom književnošću. Bila je to dobra odluka, i za mene i za pacijente.
Maločas sam razgovarao s roditeljima i sestrom. Pozdravljaju te. Mama pita da li nameravaš uskoro ovamo. Nisam znao odgovor.
Pitala si me šta radi društvo. One večeri kada smo pili belo vino fotografisali smo se i šaljem ti to svedočanstvo. Naša grupna fotografija bez tebe. Pitala si me i za Voju i Roberta. Voja je, znaš ga, šeret bio i ostao. Naravno da neumorno priča viceve, uveseljava okolinu, zbija šale, večito je nasmejan. Već neko vreme radi emisiju „Vojevanje” na Radiju S, možeš da ga slušaš na internetu online svakog radnog dana online od 18 do 19 časova (po našem vremenu, ovom beogradskom). A Roki, on je umetnik svog posla, umetnik koji ređe češka nos nego ranije. Dizajnira zvuk. Stvara ga. Nema dalje. Pre nekoliko večeri optimizovao mi je računar, Voja i ja gledali smo šta radi, dobacivali, smejali se, podbadali ga, komentarisali da ću posle Robertovog ručnog rada morati u prodavnicu po nov kompjuter. On se samo smeškao, uključio je sve što je moglo da se uključi, pomislio sam da će i na vodokotliću instalirati operativni sistem. Računar sada ne samo da radi bolje i brže, on prede i peva.
Peva, pesma… Kada si poslednji put čula, pročitala pesmu koja te je ostavila u tišini?
Pročitaj ovo. Petog novembra prošle godine napisao je Vojin sin, Đorđe Nedeljković, desetogodišnjak.
„Usnuli oblaci, nežni listovi, svilenkasta trava
To su opisi pozne jeseni.
Prozirna rosa ujutru se tajanstveno penje uz opale listove i travu
Očaravajuće igre senki stvara ono poznato zubato sunce
Zanosna melodija cvrkuta ptica obigrava oko mojih ušiju
Odjednom, jedan zelenkasti listić pade mi na glavu
Dunuo je hladan vetrić i vinuo list u plavičasto nebo.”
Pesma portret.
D.
petak, 14. mart 2014.
Beograd