Na ivici katastrofe
02/03/2014 |Draga Ines,
Poslednji put pisao sam ti 11. jula 2010. godine, bila je nedelja, praznik fudbala, dan finala Svetskog prvenstva u Južnoj Africi. Tada nam je fudbal bio jedina preokupacija, tugovali smo zbog toga što tvoji i moji nisu u finalu a voleli Holanđane i divili se Špancima; nismo slutili da će gotovo četiri godine kasnije – koji mesec pred početak ovogodišnjeg prvenstva u Brazilu – svet kliziti u katastrofu. Ovo s Ukrajinom ne sluti na dobro! Čula si da je Putin nameran da krene armadom na Krim a da i ovi u Zaporožju oštre sablje. Tu, gde zvecka oružje, cveće ne miriše. Tu gde se svi bacaju na glancanje dugih cevi, ne ostaje niko da zaliva floru.
Crne slutnje provejavaju i ovde, pominju se argentinski, bosanski, ukrajinski scenario; niko ne kaže: tango, sevdalinka, Bulgakov, „Majstor i Margarita”. Osluškujemo šta Putin poručuje Obami, na šta sve Džon Keri upozorava Rusiju, čitamo o stavovima Evropske unije i NATO, gledamo kako Viktor Janukovič lomi naliv-pero na konferenciji za medije. Svi su naoštreni i sve je nazubljeno, pod tenzijom, na granici strpljenja. Ružno. Javljaju nam se Voland, Azazel, Behemot, Pontije Pilat… Tužno.
Juče sam čitao Gogolja. Znaš šta kaže? Ovako piše o kozacima: „Možda bi naši kozaci jahali i dalje da se nije nebo zaogrnulo u noć, crnu kao ponjava, i da se u polju nije smračilo kao u ovčjem kožuhu”. Nikolaj, 1831! Podsećam te, ne slučajno, šta je tada pisao: „Na Dnjepru ima ispod Kijeva mesto gde voda preko stenja strmo pada, i takvo se mesto zove porog (prag). Malorusi su se iza tih poroga sklanjali od Tatara, Turaka i Ljaha (Poljaka), i Zaporošcem se zvao kozak koji je iza tih poroga živeo. Zaporošci su bili stena o koju se bezuspešno razbijale tatarska, turska i poljska sila”.
Ima li danas, bezmalo dvesta godina od nastanka Gogoljevih redova, ima li tog poroga, postoji li taj prag koji neće biti pređen? Veliki je strah od vode koja preko stenja strmo pada. Strmoglavljuje se bučno, u tišinu.
I juče sam pisao o strmoglavu, ovom našem, svakidašnjem, o prenošenju Tesline urne iz njegovog muzeja u portu Hrama Svetog Save. O političkoj odluci koju je crkva podržala kao da se i sama kandiduje na izborima 16. marta. O stanju svesti na ivici katastrofe. Ako stigneš pročitaj tekst o tome, ispod naslova „Tesla ne počiva u miru”.
Šta o ovome kažu tamo, tamo gde si?
Da li je i tamo nebo zaogrnuto u noć kao u Gogoljevoj priči, kao što je ovde? Ovde, gde jedni drugima nazdravljamo zdravicom: „Laku noć”. Crnom kao ponjava.
D.
nedelja. 2. mart 2014.
Beograd