Oprosti mi Vlajko
01/03/2014 |Piše: Nataša Mijatović
Đilas, Vučić, Dačić, pa malo Dinkić, Koštunica, Jovanović. Krkobabić, Jerkov, a tu je i Trivan, doduše kao analitičar. Ređaju se nedeljama imena, TV prenosi, saopštenja, reagovanja, kontrareagovanja…
Izađem napolje, mislim spasila sam se. Ali avaj. Uđem u gradski prevoz kad, iznad rukohvata, lik kandidata za gradonačenika Popović, uokvirena fotografija plastikom. Fin čovek, atletičar, mislim se dok me žena sa cegerom gurka kako bi prišla srednjim vratima. I dalje želim da ne mislim na izbore, pa pogled spuštam na otvoren prozor trole koja sporo mili ka centru. Uspevam da vidim nešto ljudi, par zgrada, kad se ispred mene ukaza poruka „Vreme je za LDP“. Silazim na stanicu i plašim se da pogledam bilo gde osim u sopstvene čizme. Dakle zurim u pod. Jer, sad nastupaju živi ljudi u kampanji, za štandovima, sa flajerima, jedva čekaju da nam se sretnu pogledi.
Od izbora se pobeći ne može!
U redu, u redu, tako je kako je. Pa preživećemo i ove i svake sledeće izbore, pa makar bili na godinu dana, ko ne daj bože pomen.
Nego, slutim nešto da ćemo potpuno poludeti dok se politička scena u Srbiji ne stabilizuje bar na razumnu meru, na period održavanja izbora svake četvrte godine. Tako se, na primer, na društvenim mrežama ljudi žale da su već počeli da sanjaju političare i da se, samim tim, bude u znoju i neverici da je krajnje vreme došlo, to jest da ih se ne mogu osloboditi više ni u snovima, a kamoli na javi.
Jedan se žalio kako je sanjao Natašu Mićić, da je prešla iz LDP U DSS. Drugi kako je sanjao da se Šešelj vratio u Srbiju i preuzeo SNS. Mešanje sna i jave sada bliže je nego ikad…
Setih se onda kako sam i sama imala sličan problem. Kako sam sanjala nekada Gorana Svilanovića, iako mi nikad nije bio posebno simpatičan. Ili Vuka Draškovića kako šeta svog kera po Košutnjaku. Svakako najbizarniji san bio je sa Vojom Koštunicom, koji me u Renou 4 vozi negde, a narod se okolo čudio kako je moguće da se neko na takvoj funkciji vozi kršem od auta. Svašta čoveku u podsvesti leži.
Kada sam sanjala takve snove čudila sam se zašto mi u san ne dolaze neki političari koji mi se i privatno sviđaju. Recimo Vlajko Senić, sećate ga se? Bio je u SPO, pa kod Dinkića. Zgodan, fin, a nikako, bar u snu, da se sretnemo.
Razmišljajući tako o stepenu ludila koji nam je, pre ili kasnije, suđen svima, jer od izbora živeti ne možemo, legnem sinoć sa konstatacijom kako su i Čedomir Jovanović i Aleksandar Vučić, ali i Mlađan Dinkić potekli iz mog starog kraja, sa Novog Beograda. Čoveče, baš smo neko plodno tle za buduće političare. I tako, san mi dođe na oči, a sa njim i pomenuti trojac. U snu se lepo ispričasmo, pozdravismo, da bi se, odmah po buđenju, sreli ponovo. Eto njih opet na tv ekranima, na plakatima, bilbordima.
I ne čudi što ih sanjamo, viđamo ih više nego užu familiju.
Ne smeta mi. Sve dok me zdrav razum služi. Ako me, sudeći po ovoj priči, uopšte i služi.
I na kraju da dodam: Oprosti mi Vlajko što sanjam druge umesto tebe. I, ako možeš, ipak svrati nekad u moj san, u kojoj god da si partiji sad. Bolje ti nego neko drugi, da ponovim.
Ne, ne. Nismo samo ja i još nekolicina odlepili, pa sanjamo kompletnu političku scenu. Pre ili kasnije svima će se desiti isto. Zato na vreme „birajte“ koga ćete, da vas neki nepozvani ne posete i upropaste vam san. Laku noć.
Autorka je kolumnistkinja internet-sajta www.kolumnista.com
Preuzeto sa: http://kolumnista.com/oprosti-mi-vlajko/, 1. mart 2014.