Putujući cirkus
01/03/2014 |Iz arhive
Prosečni srpski vlasnik glasačkog prava, koji je pride i televizijski zavisnik, ovih dana izložen je svojevrsnom duhovnom genocidu posredstvom izveštaja. S pažnjom pratim novinske vesti o tome gde trenutno borave fudbaleri naših viđenijih klubova. Neki naivni građanin možda misli da su u Marbelju ili Abu Dabi otišli kako bi se, u skladu sa tamošnjom blagom klimom, što bolje pripremili za prolećnu sezonu, kada će istrčati još jedan gubitnički krug u klasi evropskih ponavljača.
Ali, to je samo izgovor. Oni su zapravo utekli u privremenu bezbednost, izmakli su se od ovdašnje predizborne kampanje, koja u sebi krije potencijalnu smrtnu opasnost. Na nevolju, onima koji nisu fudbaleri takva se prilika nije ukazala. Tako da je prosečni srpski vlasnik glasačkog prava, koji je pride i televizijski zavisnik, ovih dana izložen svojevrsnom duhovnom genocidu posredstvom izveštaja o predizbornim skupovima „malog miliona“ pretendenata na mesta u budućem parlamentu, bez kojih nema šanse da se nečija guzica uvali u fotelju vlasti.Televizije tome i služe, da informišu (ili dezinformišu) građane.
Suština problema je u tome da se političke partije vladaju po konsenzusu da informacija (ili dezinformacija) nikad dosta, te su izvršile pravi desant na javne i ostale elektronske servise putem „iznajmljenih termina“ ili „plaćenih termina“, kojima se vežbaju u večnom vraćanju istog, to jest u presipanju iz šupljeg u prazno. Koliko su ovdašnje „subjektivne snage“ postale promotivno (marketinški) nezajažljive, najbolje se vidi po tome što zakupljuju vremenski prostor čak i na kablovskim mrežama, koje bi da se klone javnih funkcija jer im je jedina svrha da zabavljaju komšiluk.
S druge strane, neke viđenije televizije, one koje su se izborile za frekvenciju, misle da (polu)gladnom narodu na prazan stomak najbolje pasuje politika, pa, osim što strankama iznajmljuju termine, neke predizborne skupove emituju pod firmom „neplaćenog termina“. Ali, jednom će same morati da plate račun ovakvoj svojoj benevolentnosti. Tako ćemo dobiti odgovor na pitanje čija mama crnu vunu prede. U čitavoj situaciji ohrabruje bar podatak da sledi renoviranje specijalističke (duševne) bolnice „Laza Lazarević“.
Ovo je važno iz razloga što bolna prezasićenost izveštaja sa predizbornih skupova nije jedina opasnost po duševno zdravlje nesrećnog srpskog televizijskog zavisnika. Veća pogibelj vreba od njihove jednoličnosti i posvemašnje praznine. Samo se po likovima glavnih govornika, stalno jednih te istih, i po mahanju stranačkim zastavama u rukama lokalnih omladinaca može zaključiti da je to što gledamo miting DS-a, a nije miting SRS-a, mada jedan drugom inače nalikuju do idejne neprepoznatljivosti.
Kako je to moguće? Dešava se to otud što svaka naša politička partija umišlja da je ekskluzivni vlasnik recepta za munjeviti boljitak vascele Srbije i okoline, s tim da jedne spas od sveopšteg posrnuća vide u EU, dok duge tvrde da je izbavljenje od posrnuća jedina validna ulaznica za EU.I jedno i drugo su šuplja predizborna obećanja. Ali nisu jedina.
Stranke se najviše glože oko novih radnih mesta: partija koja se predstavlja kao Snaga Srbije obećava da će odmah otvoriti 1.000.000 novih radnih mesta, jedna druga je nešto skromnija, pa tvrdi da će rešiti problem nezaposlenosti, s treće strane stiže uveravanje kako će taj problem biti sveden na polovinu, a još se, srećom, nije javio neko ko će reći da se nezaposlenost najbolje rešava otpuštanjem. Pozicijski slogani koji se koriste jesu šarene laže, ukoliko već nisu oksimoroni.
Ikonografija skupova je takođe po principu kokoškine dece: obavezan je zemljoradnik u narodnoj nošnji (koju je uzeo na revers iz lokalnog zavičajnog muzeja), onda rudar u zaštitnom odelu, sa sve šlemom na glavi, nađe se tu i neki glumac da pljune na svoj stalež, a zloupotreba dece i Dragana Đilasa izazov je za inspekciju i javnog tužioca.U svakom zlu mora da postoji i zrnce dobra. Psiholozi su davno utvrdili da svaka opresija, usađena jednom u čovekovu podsvest, tera ovoga da je ponavlja kao vlastitu potrebu i zadovoljenje. To je, na ponešto drugačiji način, i ovde slučaj. Jer, ukoliko preživi napad na ono što je Hektor Poaro zvao „sivim ćelijama“, televizijski zavisnik će, doduše ispranog mozga, moći da se dobro zabavi.
Predizborni skupovi diljem Srbije koju život ne može da čeka zameniće u njegovoj duši već pomalo izbledelo sećanje na putujuće diletantske pozorišne grupe ili cirkuse ispod ofucane šatre, koji su jednom bili jedina provincijska radost, iz povod da se nešto popije. Otkuda mi takav predosećaj, takvo saznanje?! Otuda što se po kafićima više ne raspravlja o tome koja će partija da pobedi na izborima, već se od izbora očekuje da odluče da li je Ceca popularnija od Tike Stanića.
Bogdan Tirnanić