Đak prvak
02/09/2015 |Piše: Ljubodrag Stojadinovć
Taj čovek, koji ima oko sedam godina, mesec manje ili više, za tridesetak godina biće lider ovog društva ili podanik države. Kad su ono naši dečaci pobedili Brazil i postali prvaci sveta u fudbalu, jedan od njih reče: „Javljaju mi se mnogi ljudi, čak neki i iz vrtića”.
Nova generacija prvaka u školama, izašla je ovoga leta iz vrtića u očekivanju nečeg nepoznatog i uzbudljivog, sasvim novog, šarenog i ozbiljnog sveta. Ma koliko su uspeli da saznaju o svemu oko sebe kroz igru, sutra ih već čeka novi, veliki horizont koji se otvara pred njima. Za ono što sanjaju, prvaci uvek imaju dovoljno mašte i nedovoljno prostora da ostvare snove.
Đak prvak je ličnost posebne vrste. On mnogo zna i o onome što tek treba da sazna, njegova radoznalost ograničena je samo malom strepnjom od obaveza. On se, svuda gde može, a može uglavnom kod roditelja, raspituje šta ga to čeka na početku, šta mora da čini i zna da bi bar bio ravan sa drugima. Da li je škola, koja neizbežno počinje prozivkom, stalno nadmetanje sa društvom u skamijama i samim sobom, ili ipak neka vrsta nastavka igre?
Taj čovek, koji ima oko sedam godina, mesec manje ili više, za tridesetak godina biće lider ovog društva ili podanik države, on je radost rodbine, samo nek je živ i zdrav, ali i izvor nemira: šta ga to čeka u budućnosti? Šta smo mu stvorili da bude spokojan dok dođu godine koje ga sigurno uvode u brižan i mnogo teži period u životu?
Đak prvak još ne može pouzdano da donosi zaključke o tome šta ga čeka, njegove nade su još u igri koja se ne prekida školovanjem. U nekim srpskim selima odavno nema đaka tako posebne vrste, ponegde je u odeljenju samo jedan. Nedovoljno, ali kad i taj jedan jedini još malo odraste i ode, škola može da ostane ruina, tužni spomenik bez nezamenljive dečje graje, simbol onoga što nestaje.
Zato je đak prvak vesnik nečega dobrog, izvor nade i radosti, ma koliko mu ona torbetina bila teška.
Sa svoje strane, đak će učiniti sve da se prilagodi, da bude dobar drug i dobro uči, da poštuje starije i pomaže slabije. Tako mu bar govore stariji, tako ga uče pre nego što mu se prikažu prve lekcije. Ali, je li to dovoljno? Ima li ova država dovoljno pameti i očiju da se na najbolji način pozabavi tim osobito važnim ljudima za naše (i svako) društvo?
Verovatno nema. Srpska prosveta se i najnovijim đacima bavi na stari način, bez mnogo kreativnog poimanja njihovih moći i potreba.
Opremanje prvaka za prvi dan u školi košta mnogo više nego što mnoge srećne porodice mogu da podnesu. Njegov je ranac u dirljivom neskladu sa fizičkom snagom nosioca. Škole ih i dalje uče da više pamte a manje misle kroz nastavak igre. Srpska prosveta ne uspeva da ovde primeni dobra tuđa iskustva za stvaralačko učenje najmlađih, nego ih još na startu pritiska neprikladnim obavezama.
Na primer, prošle jeseni, moj prijatelj, deda prvakinje, žalio mi se kako su deca, posle svega tri nedelje školovanja imala diktat. Zamisli, rekao je, diktat!
Neki prvaci su, bar lane, imali i po pet časova dnevno. Pet časova je ponekad mnogo i za radno vreme, a ne za one koji još nemaju strpljenja da završe igru.
Đaci prvaci su ono najbolje i najlepše što imamo, deca kroz koju iznova izrastamo i sami, povratak radosti koju smo u surovom životu zaturili, nada da će oni koji dolaze svakako biti bolji od nas i od ovih koji vladaju nama. Jer, gori ne mogu biti.
Kad svog prvaka odvedu u školu, pa ga tamo prime kao svakog začuđenog novajliju, roditelji dobro paze u kakvu zgradu ulaze ti važni ljudi: da li je čista, da li su plafoni čvrsti, je li sve sigurno? Ko sve zalazi oko škole, ima li školskog policajca – to će videti kasnije. Ima li dece koja su sklona nasilju, ima li škola svoje dobre mehanizme da to spreči? Ima li oko škole zaštite od sumanutih vozača, ko će naučiti mališane da se dobro paze?
Sve te brige biće ravne zajedničkom uzbuđenju zbog prvih školskih dana. Priredbu za đake prvake, za taj prvi dan, obično pripreme učenici trećeg i četvrtog razreda, u neku ruku veterani škole. I to je dovoljno za početak.
Đak prvak prvi put u školu dolazi praćen čitavom rodbinskom svitom. Potrebna je jaka podrška novom korisnom članu društva, koji će početi da radi, prvo ono šta mora, a kasnije ono što najbolje ume. Ili, ipak, samo ono što mora.
On neće odmah razumeti žalopojke zabrinutih ekonomista-futurista, da su rasipni i alavi preci, pre svega čelnici srpske elite, proćerdali silne milijarde, i zadužili generacije koje dolaze.
Đak prvak, koji sutra polazi u školu, već je mnogo zadužen, ni kriv ni dužan. On će svoje dugove vraćati mnogo kasnije, kad ga država u kojoj bude živeo pritisne da stegne kaiš, kako bi mu u budućnosti bilo bolje.
Zbog toga je njemu sada najbolje. Svi su tu, svi koje voli i koji ga podstiču da izdrži sa tim prvim teretom na leđima. Đak prvak jeste naša budućnost, ali on će imati sve razloge da je se plaši.
Ljubodrag Stojadinović, novinar
Objavljeno na: Ljubodrag Stojadinović, kolumne, 1. septembar 2015.