Marš, na Drinu!
05/07/2015 |Kažu mi da sam mazohista, što ja s indignacijom poričem, ali me uporno gledanje serije „Ravna gora” demantuje, te me ljudi smatraju onakvim. Jer, kako drugačije nazvati neumorno dreždanje pred televizorom, već šest nedelja zaredom, u očekivanju da se nešto, najzad, dogodi. U seriji, naravno, mimo nje događa se svašta, npr. nedavno se dogodila svadba. Mediji bojažljivo prenose da su njeni akteri jedna dama i (prvi) prestolonaslednik na tron Ivice Dačića. Ima li to ikakve veze sa „Ravnom gorom”? Ima, neke posredne, što će dokazati i nižeiskazan tekst.
Dok ubijamo dosadu gledanjem serije, da bar naučimo još nešto od onoga što javljaju mediji, recimo i to da je (prvi) pretendent na Dačićev presto kao mali jeo bajatu paštetu – kaže otac ga na to naterao?! – te da ga je majka ispustila dok ga je dojila. Teške traume iz detinjstva. Sad znamo kako mu je, ali on ne zna kako je nama. Naše traume su duboke, imaju veze i sa njegovim, a produbljuje ih ono što pledira da bude ravnogorska epopeja, rađena tako kao da se autor prejeo bajate paštete. Serija tako i izgleda. Pakovanje te mami, a kad otvoriš ono – plesan.
No, vratimo se onome zbog čega smo se i okupili, nečemu što je gnjecavo kao mešina i prazno kao sirotinjske naćve. To što se bogato trošilo na skupe metre filmske trake ni po’ jada, jad je to što je trošenje u koliziji sa oskudacijom sadržaja na tim metrima. A najnoviji metri zovu se epizoda broj šest, „Drina”.
Granje, zeleno lišće, 22. april je, hod kamere zvani „švenk”, lišće, lišće, zbirna imenica, mnogo lišća; onda hod kamere „lift”, to je ono kad vas vozi gore-dole, „liftom” se spuštamo do jednog koji, kanda, spava, naslonjen na drvo. Ono listopadno. Taj je onaj koljač iz prethodne epizode. Spava i sanja da se kaje. Budi se, opet zaspi. Ničim neizazvan, onaj drugi iz patrole nešto zapisuje, pa se uznemiri. Koljač se opet budi, neko ide. Jelen. Vreme je za pivo. Koljač nišani, jelen ode. S penom, bez pene, svejedno. Ali, eto nekih konjanika, dvojica su, vojnik koji nije spavao nego zapisivao, zaustavlja ih, stoooooooooooooj!!!, dernja se na njih kao seoski birov. Bez potrebe.
Ova dvojica – od kojih je jedan Srbin, a drugi Hrvat – razbijena su vojska, narednici Kraljevskog konjičkog puka, vraćaju se kući. Koljač im psuje majku izdajničku, a i šta bi drugo, to mu se u snu javilo tako. Kivan je na njih jer su uplašili jelena, skinuli mu ga s nišana. Odvode tu dvojicu Draži.
Kod Draže pesma: „Pogledaj mala moja, sa prozora da l’ je zora…” Manda pronalazi nekakve letke. Propali smo, kaže. Ne znamo šta na lecima piše. Taras Buljba (Manda) dovodi Draži zarobljene, jedan od njih kaže: „Sve se raspalo, gospodine pukovniče”. Pominje Ljig, Belanovicu, Lazarevac. Zarobljenici kažu da su poslednji pobegli, nisu dezerteri, mole Dražu da ih pusti da idu kućama. Draža ih napoji vodom. Čita onaj letak.
„Junaci, oficiri, podoficiri, vojnici, Njegovo kraljevsko veličanstvo kralj Petar je napustio zemlju, a naša vlada je, kao što vidimo iz ovog letka, potpisala sramnu kapitulaciju. Ja tu kapitulaciju ne priznajem. Živ se neću predati. Ovo nije bio rat, ovo je bila zabuna”, saopšti Draža svojima. On će da povede gerilsku borbu, a saveznici će mu pomoći, boriće se. „Živeo kralj, živeli saveznici Englezi”. Onda komanduje pokret, na Drinu. (Svi uglas): „Živeo kralj!” Kako sad živeo kralj, a ovamo zbrisao iz zemlje? Odoše na Drinu, a ona dvojica „dezertera” odlaze kući, neki klinac u uniformi vraća se da pokupi nekakva ogledalca. Videćemo da li će ih u narednim epizodama koristiti za brijanje.
Dok jedan klinja pika loptu, u varoš ulaze Nemci. U istoj varoši, nasred ulice, Tarabić izranja iz sna, gleda u grafit na tarabi – Živeo kralj Pera. Klinja mu kaže: „Prošli Nemci”. Kad? Pa, prespavao si, Tarabiću.
U jednoj prostoriji težak bolesnik, ni lekar se ne oseća bole. Kašlju obojica. I Tarabić je sada u nekoj kući, gviri kroz prozor, vidi nekog civila. Civil ulazi u kuću, pomoz’ bog, bog ti pomog’o. Ćute. Slušaju onog koji kašlje. „Gde je Vukadinović?”, pita civil Tarabića. „G-sin apotekar je u onoj sobi“, kaže Tarabić. Ipak nije lekar, apotekar je. A kašlje! Bolesnik, koji takođe kašlje, zapravo je Tarabićev brat.
Sad vidimo dvoje mladih koji kucaju na nečija vrata. „Gospodine Julijus, gospođa Vjera!…”, dozivaju glasno. Julijus ih posmatra s prozora, kaže im da ga sačekaju. On radi štofove iz Paraćina, vunovlačar je, Jevrejin. Njemu su Nemci zabranili da radi, a gospođa Vjera je otputovala u Vrnjačku Banju, na kiselu vodu. Odjednom, Nemci. Hapse Julijusa, ono dvoje mladih zaprepašćeno posmatra hapšenje, vri u njima revolucionarna krv. Nemački oficir naređuje jednom vojniku (igra ga, garantovano, neki naturščik) da puca. Ovaj poteže šmajser i puca u praznu kuću. Prazna kuća ni makac, ostade da čvrsto stoji na temeljima.
Arhiva, deportacija ljudi vagonima. Opet smo kod apotekara, bolesnik pati od upale pluća, a apotekar sumnja na tuberkulozu. Neki doktor Čeh je pobegao i odneo najbolje lekove, čak i one za reumu. A onaj civil baš od te boljke pati. Slušamo usiljen dijalog. Ulaze ono dvoje mladih, Tarabićevih, svedoka Julijusovog hapšenja. Kažu šta su videli, civil, za kojeg saznajemo da je major, odlazi. A saznajemo i da je on Aleksandar Aca Mišić, sin Živjinov. Sin đenerala Mišića.
Reklame.
Posle reklama, opet onaj „lifti”, samo što sada nema granja i lišća, sad je crkva, manastir možda. Nije manastir. A nije ni 22. april, 23-ći je. Živana majka Tarabića razgovara s protom Ljubinkom, nema njenih iz varoši da se vrate, zabrinuta je, prota je teši. Pita za Žarka, nema ni njega dugo, Živana ode plačući. Iz 23. aprila upadosmo direktno u 25-ti, jedan iz voza posmatra razoružavanje Jugoslovenske vojske, oružje na gomili, Nemce, paru iz lokomotive, pticu u kavezu, ova nešto pijuče. Simbolika? Omaklo se. U vozu srpska posla, gužva, svađa, psovke, pretnje. Ulazi jedan u kožnom mantilu u pratnji žandara, gleda mrko onaj narod. Izvedoše neke, jednog debelog s kontrabasom i jednog mršavog, tog drugog ubiše pri pokušaju bekstva. Ko su, šta su, to samo bog i scenarista znaju. I, možda, Radoš.
Voz kreće. Onaj što je gledao kroz prozor prilazi dvojici od kojih je jedan Miloš Biković, samo se ovde ne zove Tirke. Nebitno, ovaj im traži duvan i, kao, puši, a zagrcne se. Oni deluju konspirativno. Elaboriraju, konspirativno, kraljev odlazak iz zemlje. „Kada nas ugreje sunce sa istoka…”, kaže novopečeni pušač, a Biković skoči da ga davi. Dolazi onaj u kožnjaku s dva žandara, izgledaju kao triling pandura. Policaj u koži traži isprave. Govori kroz nos. Jedan od one dvojice, koji nije Biković, jeste berberin. Policaj se iživljava, preti im logorom, onda se zaceni od smeha. Histerično, bože me opristi, kao da nije u vinklu. Uglavnom, odvratno.
Biković, u međuvremenu, iskočio iz voza i eno ga na nekoj livadi. Opet „lift”, samo sad s vrhova četinara na vojsku. A, da, već je 28. april. Draža i njegovi hodaju, na jednom drvetu prikucan onaj letak, kolona ide, ide, ide, i ide… i id’ u… sad će i Drina, ide vojska, ide, ide, i stigne u 29. april. Draža gleda kroz durbin. Opet neka vojska, ide Draži u susret. Ko su sad ovi? S konja skače jedan sa šubarom i kokardom, citira Njegoša i vladiku Danila, hoće da se pridruži Draži. Dobrodošli.
„’Oćemo li u majku Srbiju, braćo?”, reče Draža. ‘Oćemo!!! Draža opet koristi durbin kao scenski rekvizit, daje ga onom sa šubarom, ovaj gleda. Vidi dim, zapalili selo, zlotvori. A, selo gori… i takooo. Kad pređu Drinu, na koju će stranu? Neće u meke dušeke, gora će im biti dom. Moraće da jedu užegle paštete.
Drina. Zatamnjenje. Kraj.
Nije kraj. Kraj je kad ja kažem.
Bio je to još jedan hod po mukama ili nešto što bi Hičkok nazvao magnifinka, lažna markacija koja skreće pažnju sa lošeg, na objekat prijemčiv gledaočevim čulima. Dakle, menjate kanal. I setite se Drine, ne ove koja se pominje u naslovu epizode. Setite se Kursule (Ljuba Tadić) iz Velikog rata, gine Kursula i psuje: „Drino, j…m te…!“
15. decembar 2013.
*Ovaj tekst ili njegove delove nije dozvoljeno prenositi, publikovati ili na bilo koji način koristiti (osim šerovanjem sa ovog sajta na Facebook ili Twitter) bez dozvole autora.