Ravnogorska dosada
04/07/2015 |Kada mi je do opuštanja i razbibrige, gledam prenose fudbalskih utakmica (pod uslovom da igraju meni omiljeni klubovi) a, ako se, kojim slučajem, baš uželim lupetanja i gluposti, mazohistički usmerim fokus na prenos skupštinskih zasedanja ili neki politički talk show. I momentalno odustanem. Zbog gluposti. Čije? Ne pitajte gluposti!
Slično je i sa dnevnom štampom. Jedino što su tamo, umesto fudbalskih prenosa, štampane bajate vesti o već odigranim utakmicama koje sam odgledao u onoj razbibrizi. Isto važi i za skupštinska zasedanja, koja, prepričana, znam napamet još od poslednje decenije, poslednjeg veka, minulog milenijuma. Novine, ako ih kojim slučajem kupim (a da se uz njih podrazumeva knjiga, gratis), koristim za potpalu. Tako, bar, uvek imam „vruće” vesti. S internetom to nije slučaj, ne zbog toga što tamo umesto mleka kusam med, nego zbog nemogućnosti potpale. Samospaliti kompujter koji me hlebom hrani, bilo bi bogohulno.
A kad, baš, baš, hoću da se dotučem, odgledam – bilo koju, do sada emitovanu – epizodu serije „Ravna gora”. Što nije dobro po duševno zdravlje. Unakazim se. I posle mi je dobro. Nije mi ni do čega. Tako je bilo i u nedelju, 1. decembra, na dan kada je, davno, stvorena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Godišnjica je obeležena četvrtom epizodom serije „Ravna gora” – „Pukovnik”. Valjda zbog te činjenice, pukovnik Dragoljub Draža Mihailović (tumači ga Nebojša Glogovac) pojavljuje se u prvoj sekundi četvrtog minuta epizode.
prontscreen „Ravna gora“
Krenimo redom. Pošto smo se ratosiljali 12. aprila, svanuo je i dan posle. Taj 13-i počinje arhivskim snimcima na kojima Nemci nadiru, valjaju se tenkovi, promiču neke zemljopisne karte, stigla okupacija. Za to vreme, ljudi s koferima i zavežljajima idu prema rampi gde ih dočekuju Nemac u uniformi, jedan koji nije Nemac a nosi fes, i jedan koji je obučen u kožni mantil i nosi šešir, a takođe nije Nemac. Ovaj s fesom prepoznaje dezertera, potpukovnika Slovenca, hapsi ga i tovari u kamion. Narod s prtljagom ide dalje.
Dok je narod tamo, kolona vojnika maršira šumom, maršira, maršira… kamera zakucana a oni prolaze ispred nje, prolaze, marširaju… sve smo ih prebrojali. Nije neka oveća jedinica. I, eto onog minuta za Dražu. Gleda kroz durbin, osmatra, kaže da se mora preko reke. Ali, avaj, njegov narednik je neplivač, plaši se da ga matica ne odnese, ne proguta vir. No, reka beše mala. Rečica, više je potok. Smorismo se. Dajte reklame da skratimo muke i vidimo neki sadržaj. Makar i o ulošcima s krilcima.
Nema reklama, pređoše potok, Draža s visa ugleda konjanike, jašu ka njemu. Dobro je, naši su. To kaže Draža. Jedan sjaha, predstavi se pukovniku, zamal’ da smo neki rod, kapetan je Dejanović. Drugi je kozak, zove se Taras Buljba?! Konjanici su rešeni da se ne predaju Švabama, idu u gerilu. Iz šume, kamera odlazi pravo u crkvu u kojoj se moli kralj Petar Drugi. Njegov lični sobar ogrće ga kaputom, udarila hladnoća. Kralj neće ni da čuje, hoće samo u uniformi da se mrzne. Javljaju mu da ga predsednik vlade Dušan Simović zove u ratnu salu (igra ga, neuspešno, makedonski glumac, ime poznato iz teksta „Ravnogorska čitanka”), a sobar navalio na kralja da ovaj odspava popodnevnu dremku, kao što je navikao. Valjda da nadoknadi ono što se nije naspavao pred kraj prve epizode, još od 6. aprila.
Kralj dolazi u ratnu sobu, u nju upada i general Bora Mirković (Laza Ristovski), kralj nešto kao pita, priča – gluma očajna – ali ovi ga odvode kao seosku mladu, negde ka Ostrogu i Nikšiću. Neko tu pomenu ministra finansija i 72 sanduka zlata. Ne, nisu to one kiparske pare. Dok scene u ratnoj sali traju kao gladna godina, Nemci ušli u Beograd. Opet arhiva. I, taman kad su Nemci s jarbola skinuli jugoslovensku zastavu i okačili nemačku sa svastikom, a ono – reklame. Je l’ vam dosadno? Čekajte, nije kraj. Dosada će da potraje.
Posle reklama, 14. april u svoj svojoj istorijskoj važnosti za društvene igre. U jednom selu, deca igraju klis. Udaraju oni po njemu, a mladi Tarabić (Vukadin) krije pušku u košu, međ’ kuruze. Otac ga zove da požuri, jagnji se ovca. Otud, putem idu neki civili, građanska odela, predvodi ih jedan kicoš, oni su avangarda. Secujem da su komunisti, budući partizani. Najlepši među njima, onaj s brkovima a la Klerk Gebl, šacuje mladu Tarabićevu. A tamo, ovca se ojagnjila, jagnje – crno. Dva jagnjeta – oba crna. Kad porastu biće ovce. Ako u seriji požive do oslobođenja.
Još smo u selu. Ne da se Radošu (Bajiću) da iz sela izađe. Zovu Radmilu (mladu Tarabićevu) da hitno izmasira bolesnika, ona još očijuka s kicošem, preko plota. On joj daje crvenu petokraku zvezdu. Znao sam! Komunjara. Presvučena u civilku. Odosmo iz sela, pravac Crna Gora. Drumom te zemlje kralj Petar putuje, vozi se na zadnjem sedištu, naravno spava, sanja kako se kao klinac grudvao. Budi se, nije mu dobro, muka mu je. I nama, ali moramo dalje. Automobil staje, kralj povraća, laknu mu. I nama, uz malu pomoć lavora. Kralj je u dilemi: da li da ode iz zemlje i umre od stida ili da ostane i pogine u otadžbini. Lazar Ristovski ga očinski teši, šljepka rukom po obrazu. Ima ko o tome da brine umesto tebe, mali. Kaže Laza.
Gotov je 14. april. Nema petnaestog, zagubio se u montaži. Može biti i u istoriji. Direktno iz 14-og ulazimo u 16-ti, i iz Crne Gore u Bosnu. Draža, koji mora minutažom da opravda naslov ove epizode, s vojskom stiže u zapaljeno selo, sve je izgorelo, svuda zgarišta. Scena – jedan čovek, vezan lancima za stolicu, sedi, sav je krvav. Pita Draža ko to učini. Ovaj kaže, oni koji se drugom bogu mole. Kamera slika jednog koji visi na kapiji, obešen.
Draža u nekoj kući kači na zid Svetog Nikolu, ikonu svoje krsne slave. Za to vreme, ekranom putuje kajron: Krstimir Pantić pobedio na uzborima za gradonačelnika severne Kosovske Mitrovice. Draža ne haje za Krstimira, šalje patrolu u susedno selo i izričito naređuje da, tamo u tom muslimanskom selu, ne sme nikome dlaka s glave da padne. A, s glavom?
Patrola odlazi. Draža ostaje sam, sa Svetim Nikolom. Kraj. Špica.
Sve ovo trajalo je duže nego što je čitaocu moguće dočarati. Dugačko, kao i odjavna špica na kojoj su popisani svi akteri serije koja preti da udavi sporošću i (za sada) ispraznim sadržajem. Interesantan je i kasting koji je – to smo već apsolvirali na ovim stranama u „Ravnogorskoj čitanci“ – deo glumačke ekipe, pretežno iz Petlovca, preselio na Ravnu goru. Možda je uslov da zaigraju u seriji bio uspešno rešavanje enigme?! Da ispravno zaključe da se jedna reč u srpskom jeziku završava slovom c, a počinje slovom k. Izgovara se, kolac. Može i kraće – koc.
1. decembar 2013.
*Ovaj tekst ili njegove delove nije dozvoljeno prenositi, publikovati ili na bilo koji način koristiti (osim šerovanjem sa ovog sajta na Facebook ili Twitter) bez dozvole autora.