Ravnogorska čitanka
01/07/2015 |Osim što je deo ekipe, koja je učestvovala u snimanju serije „Selo gori, a baba se češlja”, prekomandovao u ravnogorski pokret, Radoš Bajić, u prve tri epizode serije „Ravna gora”, nije postigao više od prekomande. Ambiciozno je ušao u posao, koji bi – osim što bi trebalo da opravda investiciju – morao i da pruži više od nekoliko kadrova po epizodi. Epopeja o onome (čega još u seriji nema, ali se očekuje) o čemu govori naslov serije, u prve tri epizode, nije više od pukog hoda kamere eksterijerima i enterijerima, prilagođenih onom vremenu, i ponekog krupnog plana, koji su sve samo ne dramaturški onakvi kakvi bi, u rukama veštog reditelja, trebalo da budu. Da nam nešto poruče, kažu, da nas pomere iz učmalosti nedeljne večernje dremke.
Radoš Bajić višestruko upada u zamku (svoje, valjda?) zamisli da nam prikaže istoriju koja je – mnogima, a posebno mlađim generacijama – nepoznata. Najpre, neubedljivim preglumljavanjem, često i šmiranjem, tzv. glumaca iz serije koju je RTS s ponosom emitovao prethodnih godina. Bajić čini ono što je radio i Đorđe Balašević snimajući film „Kao rani mraz (Nikolina priča o Vasi Ladačkom)” u koji je utrpao sve članove familije, suprugu, obe ćerke i sina, i zeta, podelivši im zadatke kojima nisu dorasli. U odjavnoj špici „Ravne gore”, članova porodice Bajić ima zamalo koliko i Topalovića u Kovačevićevim „Maratoncima”. I Đole i Radoš boluju od iste boljke – porodične manufakture u izradi finalnog proizvoda.
Pompezno najavljivana serija – do sada – nije dogurala više od spajanja one dve reči između crtica. Dosada. Radnja teče tromo, kadrovi predugački i prespori, scene i sekvence razvodnjene, rediteljski rukopis ne dostiže dramatiku istorijskih događaja koji su promenili svet. Globalno i, ovaj naš učmali, balkanski. Ako je Bajić tražio glumca, koji likom (i šminkom) treba da dočara ondašnjeg predsednika vlade Dušana Simovića, onda mu je valjalo da duže traga za takvim, jer se Petre Arsovski u toj ulozi snalazi taman koliko i Bajić u čitanju „gvozdene knjige snimanja”. Nikako.
Omakne se Bajiću, tu i tamo, po koji kadar, zaliči na poster. No, bilo bi bogohulno ne zabeležiti i poneki foto-tapet u tolikim potrošenim kilometrima skupe filmske trake. Ali, gledaocu, koji nedeljom uveče želi svoje malo parče istorije, uslikani krajolici promiču u očekivanju nečega što se ne događa. Nije on tu zbog divljenja nečijem pokušaju umetničarenja, on očekuje da sazna i doživi trenutke „istine” koju mu je marketing serije obećao.
Već prvi kadrovi, prve epizode „Napad”, koji nas uvode u predvečerje rata (kasni sati 5. aprila 1941.) ne zahtevaju netremično gledanje otvorenih usta, i bez daha. Može se i odšetati do kujne, frižidera, prezalogajiti nešto i zaliti „mučenicom”, a da se ne propusti ništa. Po povratku u dnevnu sobu gledaoca i dalje čeka kadar-sekvenca u kojem jedan srpski vojnik vozi bicikl, i vozi ga, vozi, vozi, dok ga ne doveze. A 5. april traje, traje, duže traje u epizodi no što trajanje važnosti događaja potrebuje.
A da ne bismo zbrzali rad na epizodi kao njen reditelj, da krenemo redom, i postepeno.
I
Peti april 1941. počinje arhivom. Prolaze tramvaji, ljudi, autobus firme „Mitić”, konjska zaprega, polivač ulice šmrkom spira štroku, jedan glanca izlog svoje radnje; kadrovi kafane, drvenih stolica i stolova u bašti, tu su i pijaca, cveće, a čistač cipela razmahao se nad jednom cipelom, gospodskom. I sve je to Beograd danju. Arhivski Beograd noću su svetleće reklame i vodoskok, fontana, nešto tome slično. A sve je crno-belo. Logično, danju je sve belo, noću sve crno, a i arhiva je.
Iz crnila i belila ulazimo u toplije valere, pojavljuju se ušećerene jabuke u boji, u Skadarliji i u 22:58. Jedan oficir zviždi nekome, daje mu neke papire i kaže: „Pali”. Ovaj pali. Ne papire, nego pali u slengu, zapali, ode. Oficir je inače kapetan Kastratović (glumac Aleksandar Srećković Kubura), i nije cicija, jednom pored sebe nudu cigaretu. Na engleskom. Ovaj ga istim jezikom nepušački odbija.
Iz kafane izlazi orkestar i peva „Kreće se lađa Francuska”, a s muzičarima i đeneral Bora Mirković (Lazar Ristovski) i engleski pukovnik Klark. Tu, ispred kafane, na stepenicama nazdravljaju belim vinom. Bora kiti harmonikaša, tutka Englezu neku kintu u ruke da i on zakiti „dalapu”, ovaj kiti. Rastaju se, svako odlazi u svoj automobil, Bora se znoji, mršti, skida šapku, hvata se za slepoočnice. Ko zna šta mu je u glavi. Preslišava se, da nije zaboravio tekst?
Automobili odlaze, orkestar na stepeništu još peva, kolporter prodaje novi broj „Politike”, a meni se sve čini da eksterijer nije Skadarlija. Možda grešim, nisam skoro bio tamo. Bora u kolima vozaču: „Moš’ to malo brže?” Vozač, Milisav (sin Dragan iz „Selo gori…”), spremno: „Može, gos’n đenerale”. Ne vidimo da li daje gas.
Đeneral Mirković stiže pred zgradu u kojoj je kabinet predsednika vlade Kraljevine Jugoslavije Dušana Simovića, pita zašto je zgrada u mraku, odgovor: naredio predsednik vlade. Zgrada bez svetla a ceo Beograd svetli kao božićna jelka! To se dogodilo oko 23:14. U isto vreme, vojnik pred vratima kabineta ne pušta Mirkovića unutra, kaže da je sednica vlade završena i da niko više ne može da uđe. Bora ljut, mnogo ljut: „Ma ko si, bre, ti? Nisam ja niko”. I nije, on je Lazar Ristovski.
Uđe Laza koji nije niko, unutra četvorica sede, od kojih jedan pilji u šahovsku tablu, igra simultanku sam sa sobom. Lazi se ne sviđa njegova njuška. Simović prilazi, pozdravlja se s Borom/Lazom i kaže šahisti: „Ivane, zašto sedite tamo? Pridružite nam se”. Ivan, koji se preziva Andres, a u životu je Atila Giric, trudi se da usiljeno kao natuca srpski i kapira da Bori nije po volji. Hoće da ode. Reč, dve, i ode. Laku noć. A pre laku noć, nešto čestita Simoviću. Šta ti ovaj čestita? Udaju ćerke. Sutrašnju. Gde nađe baš na dan bombardovanja da je udaje?!
Mirković priča o svom razgovoru s pukovnikom Klarkom u „Dva jelena” (garant laže, ono odakle su izašli nisu „Dva jelena”, al’ nema veze, uklapa se u scenario sumnjivog istorijskog konteksta), na kraju kaže: „Englezi će nas ostaviti na cedilu!” Tu je i Slobodan Jovanović, učen čovek, intelektualna elita, on smatra da se Mirković baš razveselio u Skadarliji i zainteresovan je za sortu vina, ironično: „Koje vino ste pili, crno ili belo”. Bora ćuti. Znam ja, belo su pili.
Bora prepričava kafanski razgovor s Englezom i zaključuje: „Ostavljeni smo na milost i nemilost Nemačkoj”. Opet S. Jovanović pominje kafanski lumperaj i konstatuje: „Jasno je da naši osvedočeni prijatelji i saveznici neće tek tako prepustiti Jugoslaviju”. Auu, al’ ste Vi gospodine u zabludi! Nastavlja u sličnom stilu: „Ovoga trenutka konci se nalaze u Berlinu i Londonu… Šta o Balkanu misli ser Vinston Čerčil, to je jedina naša nada i uzdanica”. Istorijska greška. Vinston i nije neka uzdanica, nikada neće zaboraviti kralju Milanu ljubavisanje s njegovom mamom, ledi Dženi. Ledi Randolf Čerčil.
Sad smo napolju, ispred zgrade u kojoj se raspravlja o uzdanici Čerčilu. Sin Dragan spava u kolima, zabušava na poslu. Budi ga Kubura pitanjem: „Koliko imaš goriva?” Ovaj kao iz puške: „Kao i uvek gos’n kapetane, do vrha”. Do čepa, nego kako. A ne, sipaj mi za hiljadu dinara, kao ovi vozači danas. Njih dvojica se još malo porazgovaraše o mestu porekla i Milisavljevoj (tako se u seriji zove sin Dragan) ženidbi. Uskoro bi on trebalo i uniformu da skine, završava vojnu obavezu.
‘Ajmo nazad u kabinet. Jovanović se nikako ne odriče Engleza: „Verujem da nas ni Englezi ni bog neće ostaviti”. Bolje bi bilo da se kladio na ovog drugog. Posle loše procene, ode i on. Laku noć. U kabinetu tišina, Simović, Mirković i treći, čijeg se imena ne sećam a đeneral je, šetaju, pomeraju stolice, prave novi razmeštaj, ne znaju kud će sa sobom i od sebe. Simović razmišlja o audijenciji kod Hitlera da pokuša da ga ubedi u neutralnost Jugoslavije. Dabome, kad niste na vreme razmišljali o NATO. Žali se Simović da mu se niko do Nemaca ne javlja na telefon. „Kako da tražim prijem? Preko goluba pismonoše?” O, grdne li replike. Nalikuje onima iz „Selo gori…”
Reče Simović za Hitlera još i: „Daleko mu krasna kuća”, i jeste, daleko je, a Mirković mudro: „Znači, da sedimo i da čekamo da nam plafon padne na glavu”. Opet replika iz kategorije grdnih. Svi ćute a kamera je sve bilža zidnom satu, i simbolici. Sat, krupan kadar, pet minuta je do dvanaest.
I tako, u kabinetu prođe polovina epizode.
U drugu polovinu ulazimo arhivom. Neki narod trči, maše zastavama, mitinguje, nosi parole. Ko su, šta su, ovi ljudi to samo Radoš zna.
Sada smo u delu Beograda koji se zove Rakovica, počeo je 6. april, pre šest minuta, tako sat kaže – 00:06. Laju psi. Mladić u beloj košulji pored petrolejke. Čita. Smeška se. Mazi to što čita. Onda to što je mazio stavlja na policu, ne, boga mi, sigurnije je pod jastukom. Napolju tandrču zaprežna kola, mladić u belom gleda ih kroz prozor a na simsu ptica. Uzima je, pita je da li je povređena. Ova ćiti. On je unese u sobu i nastavlja da priča s njom. Ptica ni da bekne.
Noć u selu Planinica, i u noći 00:43. Laje pas. Kao i u Rakovici. I opet jedan u beloj košulji s petrolejkom, a nije mladić. Viče: „Čibe!” Pas zaćuti. Ali eto konja, rže. Čuju se i koraci, kadar na noge, na čizme. Neka vojska prolazi pored tarabe. Miloš Biković im komanduje. Ima šmekerske brkove. Žena se pridružuje mužu u belom i pita čija je ono vojska. Naša, čija bi bila. Pa, gde ide? Idi pa ih pitaj. Ona ne ode. Vojska zove domaćina, on u belom prilazi plotu a obraća mu se poručnik Garić (Miloš Biković). Propita on domaćina, Tarabić se preziva, propita ga geografiju na brzaka, ovaj je znao svaki odgovor.
Sad iz kuće izlazi još jedan u beloj košulji, i taj ima petrolejku, ali ima i sedu bradu. Kako je izašao, tako se unutra i vratio. Vojska odlazi, u krošnji kukavica kuka. Prava kukavica, nije zidna vekerica s drvenom pticom, klatnom i tegovima.
Na njeno kukanje nadovezuje se „Cojle Manojle” iz pansiona „Dubrovnik” na Sipskom kanalu na Dunavu, u 01:21. Peva vojska, veseli se, jedan od njih vitla sabljom. Za to vreme vojnik vozi bicikl, pa opet kadar onog što vitla sabljom, opet biciklista, opet „Cojle Manojle”, opet ovaj na bajsu… i tako na smenu, rez po rez, vozi ovaj, vozi, vozi, vozi… dok ga najzad nije dovezao. Taman je stigao na kraj pesme i početak nove. Gvirka kroz staklo kafanskih vrata a iznutra „Kad su vrata škrip, škrip, škripnula…” Ulazu u kafanu, vrata škripnuše. Donosi poruku o čamcima koji nadiru preko Dunava. Kapetan kojem to saopštava, reklo bi se da je cugnuo. Naređuje vojniku da uzjaše bicikl, vrati se na Dunav i da tamo ništa ne preduzimaju dok on, kapetan, ne dođe. I dok se ne otrezni.
Taj što vozi bicikl zove se Vukadin Tarabić. Ženski mio glas poziva kapetana da se vrati. Vrata opet škripnuše, a kapetan se baci na okupaciju vlasnice milog ženskog glasa. Na nebu signalna raketa. Čuju se pucnji. Vukadin vozi bicikl, puca sa svih strana, a nigde nikoga. Ovaj vozi, vozi, pada, zaleže na zemlju. Iza bodljikave žice vidi kako gore neki objekti. On leži i gleda u vatru.
Beli dvor u belo jutro, 6. aprila u 05:47. Nekoliko kadrova enterijera, detalji, ukrasi, kvake, portret na zidu, sat… U sobi neko spava. U bračnom krevetu. A on spava sam.
Sad smo u dvorištu dvora, za trenutak, samo u jednom kadru. Opet ovaj u krevetu spava. Kamera iz totala vozi ka knjegovom licu, vozi do krupnog plana, dok ga ne zvekne u čelo, kad odjednom… Rakovica. U 05:57. Kapija fabrike kroz koju ulazi onaj koji skuplja ptice po prozorima. Nosi hleb i kavez pokriven belom krpom. Ulazi u fabrički krug, on je Žarko Tarabić, a ptica je štiglić. Odjednom huk, dolazi s neba. Svi u nebo i gledaju.
Opet dvorski kompleks. Grupa oficira trči uz stepenice i viče: „Vaše veličanstvo!” Sobar Radenko im ne dozvoljava da viču, da ne probude veličanstvo koje spava. Čuje se sirena za uzbunu. Veličanstvo mora u sklonište. Radenko nevoljno ulazi u sobu, spavaću, premišlja se: „Vaše veličanstvo, probudite se”. I tako tri puta. Ono se budi. Radenko mu objašnjava da mora u sklonište. Čuju se avioni, eksplozije bombi. Radenko traži papuče. Bomba tresnu u blizini dvora, kamera se zaleluja, Radenko se prosu po podu a veličanstvo u pidžami istrčava napolje. Radenko baulja po podu, traži papuče. Nađe jednu, briše je. Sve to radi ležeći. Oficiri ubeđuju veličanstvo da se skloni. Radenko nalazi i drugu papuču. Donosi ih: „Obujte ih, prehladićete se”. Majko, mila, ko je ovo smišljao?!
Oficiri malo milom, više silom odvode veličanstvo, a na podu papuče. U krupnom planu. Neobuvene. Odvedoše veličanstvo boso. Posle praznih papuča opet arhiva. Nemački bombarderi nad Beogradom seju smrt. Gore zgrade, ruševine na sve strane… Radnici u Rakovici nalaze se u fabričkom skloništu. I tu puče granata. Onaj što voli ptice pojuri da pronađe kavez i štiglića u njemu. Oko njega puca, seva, eksplodira, ali on pronađe svog češljugara. Usput i neku knjigu s Lenjinovim likom na koricama. Zatamnjenje.
Bio je to kraj prvog dela serije, koji je mogao da bude i drugačiji da ne beše sobara kralja Petra Drugog Karađorđevića, koji se iz petnih žila trudio da veličanstvo probudi, jer ono ima čvrst san, e, tu negde je i odsviran kraj prve epizode. Taman kada je pretilo da će njegovo veličanstvo prespavati istorijski događaj.
26. novembar 2013.
*Ovaj tekst ili njegove delove nije dozvoljeno prenositi, publikovati ili na bilo koji način koristiti (osim šerovanjem sa ovog sajta na Facebook ili Twitter) bez dozvole autora.