Još jedna silueta
10/03/2015 |Draga Ines,
Vratio sam se iz Doma omladine, s poslednjeg koncerta Vlade Divljana. Bilo je podne i dvorana je bila puna. Neveseo povod da sretneš neke ljude koje nisi video godinama. Zdenko je s Kaćom stajao pored miksete, prišao sam mu, zagrlili smo se, šapnuo mi je: „Urlao bih…” Zasuzio je, otišao je njegov drug iz dvorišta, iz benda, iz života.
Prvi na bini pojavio se Sloba Konjović, najbaršunastiji glas koji smo ikada čuli na radiju: „Bio je muzika, bio je rokenrol”. Govorio je i Svetozar Cvetković, zapravo pročitao tekst koji je posvetio svom drugu iz vremena pelena. Bili su Vladica i Svetica. „Život Vlade Divljana nikada se neće završiti. Vidimo se Vladice, tvoj Svetica”. Bio je tu i Ršum, i on je govorio o Vladi, o saradnji u seriji „Fore i fazoni”. To je – ukratko, faktografski – novinarska vest koja je, kao retko koja, ujedinila medije da o jednom događaju izveste objektivno, nepristrasno i nezavisno.
U onoj dvorani na spratu, u kojoj smo se nekada radovali i pevali na neprebrojanim koncertima, tiskali su se mnogi koji su Vladu poznavali, i oni koji to nisu, a svi zajedno ga voleli. Video sam Kornelija Kovača, Kikija Lesendrića, Firčija, Neleta Karajlića, Cveleta, Nikolu Čuturila, Cukića, Gutu Grubačkog iz „Zelenog zvona”, iz Zrenjanina je potegao u Beograd, Pecu Popovića, Momu Rajina… Čujem da su komemoraciji prisustvovali i Čeda Jovanović i Boris Tadić. Nisam ih video, srećom. U dvorani je bio mrak, u takvim situacijama saveznik. Duhovima, ponajviše. Ni Šapera nisam video u dvorani, valjda zbog mraka, ali sreo sam ga na kraju, u prizemlju, stajao je kod izlaza, u muškom društvu. A i inače, retko ga viđam s devojkama.
Krstića niko nije video. Osim na twitteru. Neki ljudi ne zaslužuju da se nađu na nekim mestima. Sumnjam da je to shvatio, sumnjam da zbog toga nije došao na Vladin poslednji koncert. Za sve je dobro što je dan prespavao na socijalnoj mreži jer, kao i Šaper, ne pripada onima koji su se s Vladom oprostili. I kada si mi govorila da su njih dvojica ljigavi, netalentovani i, pukim slučajem, u grupi, uvek sam ćutao. I uvek si bila u pravu. Sad nisam prećutao.
A onda najkraći i najtužniji koncert kom sam prisustvovao. Vladinu pesmu Samo jednu ljubav imam odsvirao je Ljetno kino bend, Gile je otpevao Nebesku temu, Zdenko je izašao da odsvira druge dve pesme, iz drugog plana pevao prateći vokal u Odnesi me, nije krio suze. Najteži koncert koji je Zdenko odsvirao. Na kraju, na bini i Bajaga i Koja, peva se Rusija, Vladina omiljena pesma. „Ovu pesmu je Vlada najviše voleo, ali nisam mogao zamisliti da ću je pevati u ovakvoj prilici”, rekao je Bajaga, ni on se nije stideo suza.
Svaku pesmu sam otpevao, tiho. Gledao sam ljude oko sebe, micali su usnama u ritmu stihova, strofa, pesama. Niko se nije usudio da zapeva glasno iz straha da ne bude pogrešno shvaćen, a upravo je to moralo da se dogodi. Da se svi glasovi stope u jedan, siguran sam da bi Vlada to voleo. Dostojanstveno, šmekerski, beogradski, za divljenje. Za Divljana.
Vlada je otišao tamo gde su Zoran Miščević, Prele, Magi, Milan, VD, Bojan, Čavke, Delča… u dobro društvo, u veliki bend. Među siluete.
Ines, ti znaš da sam uvek imao farmerke – onakve kakve si obukla dok si slušala pesme Idola – džins koje bi se uvek pocepao na kolenu ili turu. Cepao se od nošenja, sam do sebe. Mnogo pre nego što će to postati moda. I sada imam takve farmerke. U Domu omladine bio sam u jednim od njih.
D.
utorak, 10. mart 2015.
Beograd