Idol
05/03/2015 |Draga Ines,
Koliko jutros, mislio sam da ću ovo pismo započeti drugačije, da neće biti još jedno pominjanje onih koji nas napuštaju, ali upravo je stigla vest – preminuo je Vlada Divljan. Daleko odavde, od rodnog Beograda, negde u Beču. U gradu u kom je rođen, celog dana pada kiša. Dobuje u ritmu tam-tama. I kada kiša bude stala, odzvanjaće tam-tam.
Jedan od idola naše mladosti – a samo koju godinu stariji od nas – u svom stanu u Beču započinje temu na gitari koju prihvataju Rundek i Gile, svak na svojoj strani sveta, i sklapaju muzički mozaik kraja filma Sretno dijete. Sekvenca u kojoj frontmeni Idola, Haustora i Električnog orgazma razgrću noć šaljući jedan drugom poruku. Rokenrol rasut po svetu, a pesma ista.
Pričao mi je Zdenko – njega si odavno upoznala još dok sam s njim radio na dve beogradske radio-stanice – Zdenko Kolar, basista Idola, po potrebi i kočničar u tramvaju, pričao mi je kako su se pre više od 35 godina okupili drugovi iz kraja i napravili bend. Zgrada iza Poštanske štedionice – u pasažu iz nekadašnje Ulice 27. marta – u jednom ulazu Zdenko, u drugom Vlada. Sa Božom, Šaperom i Krstićem u Palilulskoj kasini, tu prekoputa Palilulske pijace, nastali su Idoli. Plamene zore beogradskog novog zvuka. I čokolada, istovremeno.
Znaš i da je kao mnogi apatridi devedesetih godina prošlog veka živeo u Sidneju, kratko se zadržao u Beogradu i konačište našao u Beču. Svoje poslednje.
Danas mediji samo o Vladi izveštavaju, tužan povod za vest dana; socijalne mreže prepune su poruka, poslednjih pozdrava, R.I.P.-ova i svega čega se veliko idolopokloničko bratstvo moglo da doseti. Čak i oni koji nisu ni rođeni kada je Vlada već tražio izbegličko uhlebljenje u Sidneju. Čak i oni koji nikada nisu Idole čuli i videli uživo. Čak i oni koji ne znaju pošteno da izrecituju jednu strofu bilo koje njihove pesme. Čak… nisam jutros ni slutio da ću ovoliko puta napisati tu, istu, reč.
Nikada nisam brojao na koliko smo njihovih koncerata bili, ali se živo sećam Subotice i Omladinskog festivala. Svirali su Zašto su danas devojke ljute, mi ih slušali omađijani. Ti, kao i svaka tinejdžerka tog doba, dodatno motivisana Vladinim šarmom. Od tada, nije nam promakao nijedan njihov koncert u SKC-u, ili bilo gde drugde, svaki put drugačiji, a uvek isto poletan i svež, optimističan, jak, stamen, istrajan u slanju poruke, opasan po sistem koji se raspadao, sistem koji su iz temelja rušili i menjali. Da li su Vlada i Idoli uspeli? Jesu, srušili su sve barijere indoktrinirane mase, srušili su ideologiju o više socijalizma po glavi samoupravljača; bili su, i biće zauvek odbrana i poslednji dani.
Kako da dovršim pismo? Ovo mi se događa prvi put. Nedostaju mi reči da popune ovo belilo koje zjapi prazninom. Ne znam kraj. Kraja nema. Kao u filmu Sretno dijete, zvone zvuci s različitih meridijana, Vlada, Rundek, Gile… ista muzika, jedna pesma, beskrajna. Bešumna, a čulna.
Vlada bi možda otpevao neku od svojih, možda baš onu Samo jednu ljubav imam, Sleteo sam ti u snove, pitala si otkud ja… Možda onu Senke su drugačije, ovde gde je drugačije…
Ines, neka ipak bude ona njegova koju smo najviše voleli.
Njegoševom ulicom devojke idu, neka gledaju sliku mog lika.
D.
četvrtak, 5. mart 2015.
Beograd