Nevidljivi čovek
22/02/2015 |Piše: Goran Marković
Odgovorni ljudi svoje odluke donose duboko u sebi i za sebe, nevidljivo za ostale. U svom romanu „Nevidljivi čovek”, koji je doživeo mnogo ekranizacija i još više tumačenja, H. DŽ. Vels opisuje doživljaje čoveka koji je postao nevidljiv, što ga je potpuno promenilo i na kraju načinilo zločincem. Ovo zanimljivo štivo, koje se obično guta u adolescentskom dobu, nije, međutim, ništa drugo do transpozicija antičkog mita o Gigu.
Prema Platonu, Gig je bio običan pastir koji je slučajno otkrio ulaz u pećinu u kojoj se nalazio bronzani konj. Pored konja ležao je mrtav čovek sa prstenom na ruci. Gig je uzeo taj prsten i stavio ga na svoju ruku. Ubrzo je utvrdio kako ga, u određenom položaju, okrenut ka dlanu, prsten čini nevidljivim, a u suprotnom ponovo vidljivim. On počinje da tu moć koristi razotkrivajući razne lopove i ubice, nikada je ne zloupotrebivši. Ona ga na kraju dovodi do prestola njegove zemlje.
Herodot, međutim, ima sasvim različitu verziju Gigovog uspona. Gig je bio pripadnik kraljeve telesne straže. Izgleda da su on i kralj bili veoma bliski, pa su razgovarali o ženama, čak i o samoj kraljici. Kralj mu se poverio kako je nikada nije video golu, nego uvek u haljini, pa je predložio Gigu da je on kradomice pogleda dok se presvlači u svojim odajama. Kraljica je nekako doznala za njihov dogovor i stavila Giga pred izbor: pošto je obeščašćena, on mora da ubije ili sebe ili kralja. Kralja je Gig ubio nožem koji mu je dala kraljica, zatim se njom oženio i postao lidijski kralj.
U obe verzije mita, Gig preduzima akciju oslanjajući se na svoju nevidljivost. Jedino što u prvoj, Platonovoj, na putu ka moći on nevidljivost ne zloupotrebljava, a u drugoj, Herodotovoj, ona je sredstvo da dođe do vlasti. Izgleda da se glavno etičko pitanje, bar kada je politika u pitanju, provlači sve do današnjih dana: da li cilj opravdava sredstvo ili je cilj sastavljen od sredstava kojima smo do njega došli? Pogotovu u našoj sredini. Pogledajte, uostalom, glavnog aktera mita, mladog Giga koji se penje do vrha vlasti upotrebljavajući moć koju je dobio od mrtvog čoveka, odnosno, od vladara koji mu je verovao sve dok mu nije zabio nož u leđa. Da li vas ovo podseća, recimo, na Miloševića i njegov put do vrha, ili na nekog iz aktuelne vlasti?
Nevidljivost, kao poluga moći, u našem društvu, međutim, ima sasvim suprotan oblik – preteranu vidljivost. Svako ko ovde želi na vlast, a pogotovu onaj koji je se dokopao, nastoji da bude što prisutniji u medijima. Najmoćniji među njima praktično se ne skidaju sa televizije i naslovnih strana žute i ostale štampe. Ljudi počinju da se plaše da će vođu, kada otvore frižider, pronaći među teglama sa ajvarom i slanim štanglicama. Svuda ga ima, on nas neprekidno bombarduje svojom sveprisutnošću.
Tu se treba vratiti Platonu. U „Državi”, Glaukon i Sokrat, razgovarajući o Gigu i implikacijama koje njegova nevidljivost nameće, dolaze do zaključka kako je dilema da li će on svoju moć upotrebiti za nešto dobro ili zlo u stvari pitanje odgovornosti. Odgovornost je, dakle, odlučujuća poluga u izboru puta kojim se čovek kreće. Ona je nalik skretnici koja nas može usmeriti u jednom ili drugom pravcu i stupa na snagu onda kada su kaznene i druge represivne mere društva nedelotvorne.
Gig može, zbog toga što je nevidljiv, uhvatiti lopove. Ali zahvaljujući tome što je odgovoran, on će lopovski plen, umesto da ga prisvoji, predati državi. Na drugoj strani, Velsov nevidljivi čovek koristi svoje čudno svojstvo kako bi postigao mračne ciljeve. Da bi ostao neprimećen i na taj način zadržao svoju ogromnu moć, on će radije nag cvokotati na zimi nego se vratiti u svet odgovornih ljudi iz koga je krenuo na put bez povratka.
Biti odgovoran znači imati moralnu obavezu da se nešto učini ili ne učini. Na to se sve svodi. Sada se postavlja pitanje zašto su Platon i H. DŽ. Vels izabrali baš nevidljivog čoveka kao manekena za ovu moralnu dilemu. Čini mi se da obojica poručuju kako odgovorni ljudi svoje odluke donose duboko u sebi i za sebe, nevidljivo za ostale. Postati nevidljiv za spoljašnji svet u ovom slučaju znači okrenuti se sebi i saslušati ono što ti govori srce, savest, najdublja intima.
Biti odgovoran znači donositi odluke na koje niko, osim tebe samog, nema uticaja, a koje se, opet, tiču dobrobiti svih osim tebe. I biti srećan zbog toga, uprkos činjenici što za te odluke nikada niko neće saznati. U stvari, baš zato.
Goran Marković, reditelj
Objavljeno na: http://www.politika.rs/pogledi/Goran-Markovich/Nevidljivi-covek.lt.html, 14. februar 2015.