Čuvar tuđe nevinosti
15/02/2015 |Koliko god se trudio da izbegnem analizu i komentar onoga što predsednik Srbije Tomislav Nikolić čini (i ne čini!), on mi to ne dozvoljava. Uporan je da količinom izjava i njihovim diskutabilnim sadržajem nadmaši i bivšeg ministra koji se preziva kao ja, i kantautora vokalno instrumentalnog sastava G17 plus (ilegalnog imena VIS URS), i sadašnjeg ministra za kubansku revoluciju, narodnooslobodilačku borbu i partizanski pokret, što je, priznaćete, dovoljno provokativno za nekoga ko se potpisuje ispod ovog teksta. Nadmašiti ih pojedinačno nije beznačajna umešnost, ali kada Nikolić to uradi sa svom trojicom odjednom, e, to je već umeće ravno hrabrosti onog krojača iz bajke čuvenog po krilatici „sedam (muva) jednim udarcem”.
Pošto prethodna trojica nisu u stanju zajedno ni vodu – u predsedničku rezidenciju u Bajčetini – da mu nose, Nikolić se danima unazad nadmeće sa samim sobom ne bi li ga/sebe pobedio, no nikako nije siguran ko je kada pobedio. Jer, u toj borbi neko je uvek poražen. Nekad je to on, a nekad je to ono „sebe”. A pošto Nikolić ne voli poraze uporan je da (ga) pobedi po cenu da (od sebe) izgubi. Snalazite se u ovoj igri reči?
Poslednja pobeda kojom se porazio i poslednji poraz kojim je pobedio sebe, odnose se na njegovu reakciju u vezi s najavom tužioca za ratne zločine Vladimira Vukčevića da će ispitati optužbe koje je na račun načelnika Generalštaba Ljubiše Dikovića izneo Fond za humanitarno pravo, dovodeći Dikovića u vezu s ratnim zločinima na Kosovu i Metohiji. U vreme ratnih dejstava 1999. godine u tadašnjoj južnoj pokrajini, Diković je komandovao 37. motorizovanom brigadom Vojske Jugoslavije, i o njegovom dejstvovanju Fond je objavio inkriminišući dosije .
Prvi Nikolićev odgovor na optužbe bilo je odlikovanje kojim je okitio Dikovića, jasno dajući do znanja svima da generala uzima u zaštitu i, ne samo da ga štiti, već to čini prenaglašeno uveren (sic!) da je jedino on merodavan da ocenjuje nečiju nevinost. Čuvar tuđe nevinosti, Nikolić se, kao i u slučaju „sam protiv trojice” s početka kolumne, postavio iznad sva tri nivoa vlasti. Bacio je pod noge i zakonodavnu i izvršnu vlast, a sudsku je zgazio kao žohara. Ton kojim se, dajući intervju za „Politiku”, obratio tužiocu Vukčeviću ni hartija nije mogla da upije i ublaži. Kladio bih se da se s više uvažavanja i poštovanja obraća seljanima Bajčetine koji tovare šljive u kazan za njegovu rakiju nego što je sa stranica najstarije balkanske novine to činio pominjanjem Vukčevića.
„On nije pion Haškog trubunala, niti samo jedna ruka koja treba da potpisuje dekrete koji stižu iz Haga. On je tužilac u Srbiji, u svojoj zemlji, i treba da se u nešto uveri. Sada će meni jedan čovek iz Srbije koji je vrhovni tužilac za tu materiju u zemlji, 16 godina posle bombardovanja, da kaže da će nešto da ispituje. I mandat mu je istekao. Neka malo razmisli šta on to kopa po Srbiji”, skresao je Nikolić Vukčeviću u brk.
Složićemo se da tužilac ne treba da bude ičiji pion niti ruka koja samo potpisuje haške dekrete, i tu bi se završilo slaganje s onim što je Nikolić rekao. Nastavak izjave „…sada će meni neki čovek iz Srbije… da kaže da će nešto da ispituje…” za svaku je osudu i neodoljivo podseća na nedostatak diplomatskog svetonazora i domaćeg vaspitanja, i mešanje u posao koji radi tužilac. Drugim rečima: Ko si, bre, ti Vukčeviću da meni, koji sam ja, soliš pamet ko je u ovoj zemlji kriv, a ko nevin, i ti ćeš meni da ispituješ i da rovariš po Srbiji umesto da ideš u penziju?!
I kada kaže da Vukčević „nije shvatio da je samostalan, on misli da je organ nekog drugog samostalnog tužilaštva”, Nikolić ga eskplicitno optužuje, jer ko sme da se drzne i proveri Dikovićevu nevinost za koju je Nikolić spreman još jedan orden da iskuje. Istovremeno, Vukčević najavljuje da neće odustati od istrage i da „nema tog Dikovića koji je iznad zakona”, ne pristaje ni na čije pritiske makar oni dolazili od državnog sekretara SAD Tomasa Melija ili sijali s ordenja koje Nikolić deli kao šećerleme. Ako je verovati Vukčeviću, on će slušati samo svoju savest i utvrditi ima li u optužbama Fonda elemenata Dikovićeve krivice. Dikoviću, naravno, želimo sve najbolje i da opravda širite koje nosi. Ali, to ćemo znati tek posle istrage (možda ni tada?), a svakako ne posle predsednikovog intervjua dnevnoj štampi.
Konačno, Vukčević se u istragu pošteno nije ni uneo, a advokat s Andrićevog venca zauzeo je odbrambeni stav. Čemu strah, opet? O Nikolićevim strahovima pisali smo koliko pre dva dana. Ako se on plaši istrage i njenog rezultata onda sumnja u svog generala i njegovu nevinost; ukoliko se ne plaši, ko mu daje ovlašćenje da se meša u sudsku vlast na način na koji to radi?! Jer kad Nikolić kaže da neko nije kriv, to za ostatak nacije mora da bude – amin! Pa, ne biva baš tako. I za amin postoji odgovor. Aman!
Hipersujeta, osionost, višak kompleksa niže vrednosti i manjak elementarne pristojnosti, odlike su srpske političke scene s koje su kultura, obrazovanje, maniri i vaspitanje odavno prognani. Nikolić nas svakodnevno u to uverava. Čitalac može biti siguran da će i ubuduće biti suočen s jeftinom demagogijom, ispraznom retorikom i, podrazumeva se, prostaklukom pojedinih vršilaca najviših državnih funkcija.
A danas, na Dan srpske državnosti, na inauguraciji hrvatske predsednice Kolinde Grabar Kitarović, Srbiju neće predstavljati njen predsednik. I to ima svoje zašto. Jednom je tako – pre nego što je u Vatikanu zalutao – izjavio da ide na beatifikaciju (!!) novog pape! Od tada ga viđaju s kandilom, kadi i beatifikuje potencijalno optužene. Kako ono rekosmo da se kaže: amin ili aman?!
Objavljeno na: http://www.dnevno.rs/vesti/srbija/156926-cuvar-tude-nevinosti.html, 15. februar 2015.