Ruski jantar
04/02/2015 |Dragi D,
Kod vas je kiša, a ovde sneg, u debelim slojevima. Temperatura se spušta i ispod minus 20 stepeni, a grad liči na veliku belu livadu na koju su pobodeni oblakoderi i kuće utonule u sneg između kojih vijugaju, snegom utabane, ulice. A kada se smrači – i ovde mrak rano pada – i popale se gradska svetla, belilo se presijava pod nebom, kao pod kupolom, poslednjih dana vedrom, nakićenom zvezdama i, da nije ovoliko zagudelo, pisala bih ti o pejzažu kao o zimskoj idili. Kao o onoj staklenoj polulopti u kojoj veje kada je promućkaš.
Malo sam parafrazirala Đoleta, a baš mi je takav opis nedostajao da ti dočaram ambijent. Svakog dana, mada su gradske službe revnosne i redovno čiste sneg, probijam se kroz smetove s kapom i šalom navučenim do očiju. Između dve tople štrikane vune samo mi se oči sjaje i samoj sebi ličim na potencijalnog pljačkaša banke ili sličnog izgrednika s fantomkom na glavi.
Juče sam, posle održanih predavanja, imala sastanak s dekanom, maestrom Velngtonom, koji se prema svima i u svakoj prilici ponaša kao vojskovođa, kao što mu i priliči prezimenu. Na sastanku je bilo nas sedmoro koji bi trebalo da krajem meseca putujemo na simpozijum u F., tri koleginice i trojica kolega. Velington nam je saopštio program simpozijuma i održao kratak kurs o ponašanju kao da šalje decu na ekskurziju, plašeći se valjda da ne obrukamo Konzervatorijum. To čini redovno, čak i kada gostujemo na dobrotvornim priredbama u osnovnim školama. Previše je tutorski nastrojen što ne priliči nekom ko drži do sebe, i trenira strogoću vojskovođe, a zapravo je, kako godine prolaze a on se približava penziji, sve nesigurniji i uplašeniji.
Ovo poslednje izgleda da je presudilo da na simpozijum ne ide i Lena, veoma talentovana mlada Ruskinja, docent na katedri za harfu. Nisam odolela, pitala sam „vojskovođu” zašto i ona nije u programu za odlazak u F., na šta mi je odbrusio da budžet kuće ne dozvoljava rasipanje novca i da je razmišljao da li da broj profesora, koji će ići, još smanji. Onoj nesigurnosti i strahovima trebalo bi pridodati i njegovu najvažniju karakternu crtu, škrtost. Dekan je simbioza Sterijinog Kir Janje, „…zbogom moja špekulacija, moje lepe žute dukate, moje bele talire, zbogom, ama oću da umri sos vas, sad da sakriim ključ, da niko ne uzmi moji lepi novci“, i Molijerovog Harpagona „…pokraden sam! ovamo brzo, komesari, panduri, žandarmi, sudije, mučilišta, vešala i dželati, hoću da se poveša ceo svet, a ako ne nađem svoj novac, obesiću se i ja!“. Najmanji zajednički sadržalac – tvrdica.
Lena je jedna od osoba iz mog najužeg društva s kojim proslavljam rođendane, slave, božićne i uskršnje praznike, ili bez ikakvog povoda, osim iz prijateljskih pobuda, divanim na kućnim sedeljkama ili ćeretam u nekoliko odabranih restorana, koje zovemo našim, u koje s vremena na vreme odlazimo na večeru. Rastužila me Velingtonova odluka da Lena ne bude deo tima koji će predstavljati našu akademiju, bilo mi je neprijatno da joj se obratim na hodniku, kao da sam saučesnik u lošem činjenju. Na kraju sam rekla sebi ma, reći ću devojci sve, pokušaću da je utešim jer se baš nadala i skriveno radovala mogućnosti da putuje s nama. Otišla sam u njen kabinet i pitala je da li bi išla sa mnom na ručak. Pristala je s oduševljem.
Otišle smo u jedan od naših restorana i pre nego što sam bilo šta htela da zaustim rekla mi je: „Ines, znam sve. Znam da si pokušala da nagovoriš matorog da me uvrsti u ekipu i zahvalna sam ti beskrajno. On je takav, osobenjak i tvrd na parama, ne vredi ga ubeđivati. Biće simpozijuma, biće prilike i za mene”. Izgovorila je to s osmehom odlučne devojke iza kog se krila setna ruska duša, topla i iskrena, prostrana kao stepa. Nazdravile smo vodkom Staraя Moskva. S puno limuna i leda, kao da ga napolju nema dovoljno.
Lena je iz Sankt Peterburga koji se u naše vreme zvao Lenjingrad. Pričala sam joj kako si u Petropavlovskoj tvrđavi ulazio u ćelije u kojima su bili zatočeni Černiševski i Dostojevski. Teška crna okovana metalna vrata treskom su se zatvorila, i dok si kroz mali prozor na njima posmatrao vodiča i grupu turista, rekao mi: „Sad fotografiši da se hvalim Bulbulderom da sam u Rusiji zaglavio ćorku!”. Škljocnula sam. Na toj fotografiji, jednoj od mnogih u mojim albumima, izgledaš kao Bakunjin, samo malo savremenijeg kova, previše si hipi za ono doba, zakasnio si samo čitav vek, nisi stigao vo vremя. Anarholiberal, bez brade, ali s podužom kosom i maramom oko vrata, bio si višak u takvom enterijeru.
Dugo smo sedele, ja zaneseno pričala o nama, Lenjingradu, Ermitažu, Nevskom prospektu, Aurori, a Lena omamljena pričom oduševljeno zaneseno ćutala. Rekla sam joj da si još tada bio prorok, pogledala me s nevericom, a onda sam joj ispričala o poseti dvorcu Petra Velikog, letnjoj carskoj rezidenciji, u kojem su nas mladići i devojke u kostimima iz Petrovog vremena saletali da se fotografišemo s njima. I te fotografije imam. A ono što si proročki tada rekao odnosilo se na ćilibar koji su tamošnji meštani prodavali u bescenje. Tu na obalama Finskog zaliva rekao si mi da izaberem nešto od tog nakita, a ako mi se baš ništa ne dopadne, kupićeš mi neku bižuteriju u gradu. Odabrala sam ćilibar, i on je deo sadržaja kijevskog kofera, kao i muška šubara kupljena u selu. Mnogo godina kasnije Bajaga je spevao onaj stih o bižuteriji i ćilibaru.
Nisam tada izabrala ćilibar zbog nipodaštavanja bižuterijskog nakita, njega imam u izobilju. Izabrala sam smeđežutu fosilnu smolu koja će me uvek podsećati na te trenutke. I kasnije, kada sam čula Bajaginu pesmu, lecnula sam se, trgla me je iz svkodnevice i vratila na obale Baltika. Među onih 600 mostova na Nevi koji spajaju ostrva na kojima leži naš Lenjingrad.
A kad otvorim onaj kofer, čiji se poklopac podiže kao mostovi na Nevi, iz njega bljesne svetlo. Zasija ruski jantar i zapeče kao žeravica u oku.
Ines,
sreda, 4. februar 2015.
negde daleko