Pesma mog grada
02/02/2015 |Draga Ines,
Već treći dan pada kiša, ona najdosadnija, ne lije a neprekidno sipa. Sitnim kapima, razastira se kao prozirna vodena zavesa , sve je mokro, memljivo, novembarski. Naoko, dosadni dani ukoliko ih odsediš gledajući kišu. Nju sam gledao samo u jutarnjim satima i pre spavanja, kada spuštam roletne da je ne gledam. Vreme između pripada samo meni, radu i prijateljima.
Dobovanje kiše po simsu ignorišem, slušam ono što svira Farad Bešarati u čijoj biografiji piše da je persijski muzičar posebnog senzibiliteta, instrumentalista koji prepliće tradicionalnu persijsku i savremenu muziku, a sve to na instrimentu koji se zove kanun (ili kanon?, ko će ga znati), čudnoj mešavini mandoline i balalajke, a zapravo je omanja harfa sa 78 žica i 30 registara. Čuda čini na tom glomaznom isntrumentu koji meni liči na odvaljena vrata kakvog starog šifonjera.
Mogao bih taj instrument da nazovem još kojekakvim imenima, ali iz tog komada „nameštaja” izlaze prefinjeni zvuci, poslušaj kako svira obrade pesama Hotel California i Fragile, i, obavezno (!), pesmu Remeber. Tvoje muzičko znanje, ne sumnjam, prepoznaće sve što sam o njegovom muziciranju napisao.
Ono o Fokneru i mojoj gnjavaži zacelo je istina, isuviše komplikovana književna građa za mlade godine. A baš na takvim delima sazrevamo. Odabrao sam taj put, moguće je teži, ali me je naučio da prepoznam staze i bogaze, zamke i raskršća, puteljke i stranputice, puteve ni za gde. Možda sam, onda u Puli, baš to hteo da ti kažem, u trenutku koji nije trenutak, a, opet, slažem se da je trenutak uvek. Prepoznaš ga, zauzdaš, i tvoj je.
Možda sam ti tada zaličio na junaka Grlićevog filma, koji smo isto tako jednom gledali u Pulskoj areni, na Tomislava, partizana i u ratu i u miru, onog koji bije neku svoju bitku, borca kog porazi ljubav prema balerini buržujske krvi. Tomislav u kovitlacu strasti i ljubavi prema klasnom neprijatelju, intriga u kojoj se sve raspada. I partizanština, ideologija, i balerina, klasni nerpijatelj, na kraju i ljubav, ubijeni jednim pištoljskim pucnjem u šminkernici garderobe varijetea, nemim pucnjem nad kojim lebdi glas Ive Robića. Samo jednom se ljubi.
Pre nego što ću početi ovo pismo pisao sam scenarija za televizijsku rubriku, neku vrstu poučne svaštare koja gledaočevu pažnju usredsredi na neverovatno, nemoguće, novo, zanimljivo, interesano, edukativno, vaspitno, kulturno, pre svega. Omanji niz zanimljivosti za kojima tragam i neprestano ih otkrivam, forma u funkciji rasterećenja i razbijanja brige, skup kratkih priča koje sam i nazvao „Razbibriga”. Moje poigravanje minijaturama.
Evo jedne. U Škotskoj postoji jezero kom su nadenuli naziv Jedanaest. Ima 11 milja dugačku obalu, 11 ostrva, 11 vrsta ribe i 11 vrsta vodenog bilja! Ili ova. Na samo jednom kvadratnom inču (na oko 6,5 kvadratnih centimetara) naše kože ima više ćelija no što Čikago ima stanovnika! Ne grešim ako kažem da su te i njima slične priče sasvim pristojan i prigodan način poništavanja kućne učmalosti gotovo svačijeg nedeljnog popodneva. Ta se učmalost ne pogađa one koji prepoznaju i ugrabe trenutak.
U Škotskoj nikada nismo bili, a nisam uspeo ni da prebrojim sve na kvadratima kože, te godine preplanule od pulskog sunca. Nisam zgrabio trenutke.
Pisanje scenarija pratili su Ivo Robić i Đuza Stojiljković, svak sa svoje singlice, šuštavo, krckavo, kao i svaka pohabana ploča koja je doživela stotine uboda gramofonske igle onog gramofona „tosca 10”. Još je živ. Ivo je poručio da je sve, osim jednog ljubljenja, varka, Đuza o maloj devojci, pesmi svog grada.
Duet je, prkoseći kiši, pevao pesmu mog grada koju sam samo jednom ljubio.
D.
ponedeljak, 2. februar 2015.
Beograd