Uteha
01/02/2015 |Dragi D,
Majstore, baš umeš da razgališ, a i da izmamiš koju suzu. Nazdravljam i ja vama i radujem se uživanjima kojima se prepuštate. Znajući vas obojicu, znam i da kada vam je i dosadno, dosadu ubijate dosadom. Zvuči li ti ovo poznato, D? Slatka osmišljena funkcionalna i kreativna dosada. Evo i moje čaše, dolijte.
Ovaj vikend je rezervisan za uobičajene kućne poslove i sređivanje nesređenog, a toga se nagomilalo tokom sedmice. Svuda po kući razasula sam neke sitnice koje ne znam ni kada, ni kako sam ih ostavljala u najzabačenijim delovima soba, a uvek ih je lakše ostaviti tamo gde ih spustiš nego skupljati ih, da bi ih opet jednom zaturio u nekom budžaku. Ima tu svega i svačega prosutog po ćoškovima, kao klikera ispalih iz iscepanog dečjeg džepa.
Uzmem kutiju i skupljam. Jedna nije dovoljna, napunim je, ispraznim, napunim, ispraznim, i uvek, ali uvek, pronađem nešto čemu se najmanje nadam. Tako sam i juče u hrpi starih partitura pronašla list hartije, krupan karo, na kom su zapisane beleške o romanu „Buka i bes”. Čitao si ga na plaži u Utjehi u koju smo svratili na dan-dva, na proputovanju za negde. Nismo imali cilj, bilo je važno da putujemo pa gde nas put nanese, a noć zatekne.
Umele su letnje morske noći da budu i hladne. Posle bure i uzburkane vode, tumornog neba i vlage, u nekim takvim noćima pisao si impresije o onome što čitaš. Tog leta, čitao si Foknera, i pročitao ga kada smo stigli u Pulu, a dok smo obilazili Arenu i čekali da počne festival, gnjavio si me detaljima iz romana, o tome kako je Fokner naziv romana uzeo iz „Magbeta”, o porodici s američkog juga, njenom propadanju, mentalno zaostalom Bendžaminu, i kad bih ti rekla: „Hej, sad me najmanje interesuje ko je u toj buci besan, a ko retardiran”, bio bi ljut. Čitavih petnaestak minuta, a kad baš bezobrazno zabrazdim izdržiš i pola sata.
Priznajem da tada nisam razumela, a i kako bih, bila sam premlada za takav stil, nisam razumela način na koji Fokner pripoveda, i u toj, za mene tada, zbrci imena nisam mogla da pohvatam ko su Kompsonovi, Kedi, Laster, Džejson, Kventin, Verš, Roskas, Kandejs, Froni, Ti Pi, Dilsi, Erl, Šriv, Benždi… za Morija znam da je bio ujka, i za Bendžaminovu mamu znala sam da je mama, ali nikako nisam mogla da se skoncentrišem na to ko je šta kome rekao, kazao; ko je gde, kada, kuda i kome otišao; zbog toga sam odbijala tvoja objašnjenja za koja sam, i tada, znala da su dobronamerna uputstva za upotrebu Foknerovog toka svesti. Mrštila sam se i gunđala, tebi nasmejanom. Priznajem, bio si vedar, bio si južnjačka uteha.
Pre projekcije filma Bore Draškovića „Život je lep” bilo mi je ugodnije da, sedeći na molu, hladim noge u morskoj vodi i da posmatram kako se sunce bliži horizontu posle još jednog tropskog dana. A tih dana sunce je peklo do usijanja, nebom bistrim i užarenim valjao se zalutali beli oblak, meškoljio se, nadimao i rastao kao veliki jastuk koji će prepući. U vodi se jasno ocrtavalo nebo čije se plavetnilo mešalo s modrom bistrinom mora u koje su pod pravim uglom uranjali zraci i sekli je poput brijača. Gubili se negde u dubokom mraku. Sunce u zenitu, u sendviću dve nijanse plave. I kada sam citirala Duška Radovića: „Na plavom tiganju neba sunce na oko”, pogledao si me i nasmejao, budi originalna, Ines. Na plavim grudima neba medaljon od sunca.
Urezalo mi se u pamćenje, kao i film koji ćemo te večeri odgledati. Dok smo u amfiteatru tražili najbolje mesto, rekao si mi da je film imao dva radna naziva – „Nasilje” i „Nije trenutak”. Konačno, „Život je lep” je tako živopisan i istinit naziv, kao i Draškovićeva filmska priča. Jedna u nizu filmskih priča koje smo doživeli zajedno. I živeli, takođe.
Na onom papiru koji sam našla među notama nekih etida, ispod crtica o Forsajtovom romanu, zapisao si: Od Utjehe do Pule, život je lep!
Jeste, bio je baš takav. Ne stoje mu nikakvi radni naslovi, ne postoji – nije trenutak. Trenutak je uvek. I sada je trenutak da u sintagmi život je lep nađem utehu.
Ines,
nedelja, 1. februar 2015.
negde daleko