Ako zviždućeš i zamišljaš…
29/01/2015 |Dragi D,
Sinoć sam sa Ivonom i Fulvijem bila u pozorištu, na premijeri Vilijamsove drame, igran je „Tramvaj zvani želja”. Nova predstava, nova glumačka podela, nov pristup, modernistički, možda i previše prilagođen ovom vremenu što je komadu ubijalo onu patinu kojom je dvostruki osvajač Pulicerove nagrade obojio priču o moralu američkog društva. Slojevitom moralu, jer, ako se sećaš, kraj filma Elije Kazana razlikuje se od kraja predstave upravo zbog moralnih predrasuda kojima je američko društvo bilo preopterećeno.
Nisam mogla a da se ne setim Nevene, drugarice iz Profesorske kolonije koja me je oduvek neodoljivo podsećala na Blanš, na tu histeričnu, hirovitu i sujetnu devojku koju je nekada igrala Vivijen Li. Nevena je bila tako mazno prepredena, neiskrena i lažno moralna što je i uticalo na naš odnos koji je okončan udaljavanjem bez izgovorenih reči. Sagledavala sam njenu ličnost iz više uglova i zaključila da njene frustracije potiču iz nečeg dubljeg, iz nekog potonuća koje je pokušavala da vešto sakrije stavom devojke iz centra grada, a uvek na obodu esencijalnog koje joj je grad nudio. Bila je, zapravo, duboko nesrećna ta Nevena, palilulska Blanš.
Posle predstave otišli smo na piće u obližnji kafe u kom je uvek nesnosna gužva koju stvaraju stalni gosti, slučajni prolaznici i pozorišna publika posle odgledane predstave, u koju se ubrajamo i nas troje. Nisu mi prijali nadvikivanje i neprestano ponavljanje rečenog ne bi li smo jedno drugo čuli. Nije mi prijao ni koktel mai tai koji najčešće popijem kada mi se ne pije ništa drugo. Čudiš se, verujem, jer sam koktele prezirala. Čak i kada bi ti se omaklo da nekada popiješ cuba libre, koktele nisi previše ljubio, govorio si da su sladunjava omamljujuća sredstva za brzi zaborav, ekstrakti u šarenom, objekti na kafanskom stolu za ulepšavanje grupnih portreta japanskih turista. Koktel? pa to je kao da piješ chanel 5!!!, govorio si. Ovaj, koji sam pila, mešavina je likera cointreau, tamnog i belog ruma, amareta, soka žutog i zelenog limuna i šećernog sirupa. U lomljenom ledu potopljena slomljena sećanja.
Želela sam da što pre dođem kući. Još dok smo sedeli u tom kafeu znala sam da mi je za smiraj dana i emocija potrebna čaša dobrog vina koju sam priuštila sebi čim sam ušla u kuću, nisam ni kaput svukla, ni sneg s njega stresla. Harmoničan, elegantan i diskretan ukus koji ostavlja chardonnay i spira nelagodu ambijenta u kom sam se našla na putu od pozorišta do kuće. U toplini doma i ćebeta, sklupčana na trosedu u dnevnoj sobi, predala sam se Debisijevom klaviru i čitanju pisama.
Ako si pomislio da sam čitala tvoja pisma, redovi koji slede neće ići u prilog tvojoj sujeti, ali će možda izazvati neku drugu impresuju. Potaknuta premijerom „Tramvaja…” čitala sam o premijeri Čehovljevog „Galeba” u Moskovskom hudežestvenom teautru, 17. decembra 1898. godine. Posle prvog čina u publici je vladao muk, iza zavese Olga Kniper, koja je igrala Arkadinu, nije mogla da zaustavi plač, a onda se prolomio prasak. Stanislavski, koji je i režirao predstavu i igrao Trigorina, u svojim sećanjima kaže da je u pozorištu bilo malo publike i da je glumcima podeljena valerijana, tada često korišćeno sredstvo za umirenje, a da je i sam bio nervozan dok je sedeći izgovarao monolog, leđima okrenut publici pridržavao je svoju nogu koja je drhtala. Tako se rodio Čehov.
Kada je završavao „Tri sestre” pisao je Olgi Kniper, čitam iz pisma s datumom 15. decembar 1900. godine.
„Ja moram da prisustvujem probama, moram! Ja ne mogu da prepustim Aleksejevu četiri odgovorne ženske uloge, četiri mlade, inteligentne žene, ma koliko uvažavao njegov dar i njegovu inteligenciju”.
Ubrzo, kada su probe uveliko počele, 2. januara 1901., on Olgi piše:
„Ne pravi tužno lice ni u jednom činu. Srdito da, ali tužno ne. Ljudi koji odavno nose nesreću u sebi i koji su navikli na nju, često zvižduću i često su zamišljeni”.
Onda sam se vratila na pismo godinu i po mlađe, ono sa zaglavljem Lopasnja, 16. jun 1899. potpisuje Anton:
„Divna glumice, šta to znači? Gde ste? Vi tako uporno ćutite da se mi ovde ubismo od nagađanja i već pomišljamo da ste nas zaboravili i da ste se na Kavkazu udali. Ako je to tačno, za koga ste se udali? Da niste možda odlučili da napustite scenu? Pisac je zaboravljen – o, kako je to grozno, kako okrutno, kako verolomno!… S Vašim dopuštenjem, čvrsto Vam stežem ruku i želim svako dobro, Vaš A. Čehov”.
Nije Čehova mučilo eventualno Olgino napuštanje pozorišta koliko mogućnost da se udala, te ga Olga umiruje, Mchet, 22. jun 1899.
„Dragi pišče, molim Vas da ne mislite da samo odgovaram na Vaše pismo. Odavno bih se javila, ali bila sam u tako jadnom stanju da mi nije bilo do pisanja. Tek je drugi dan kako dolazim k sebi, počinjem da osećam i pomalo shvatam prirodu…”. Pošto je u pošti uzela novina i Čehovljevo pismo, Olgino raspoloženje se promenilo, priznaje da se obradovala, čak i glasno nasmejala.
„Mislila sam da je pisac Čehov zaboravio glumicu Kniper – znači, ponekad pomislite na mene? Hvala Vam… Javiću Vam kad krenem odavde… Stežem Vam ruku, Olga Kniper”.
A onda pismo iz Moskve, 29. avgusta 1899.
„Tek je četvrti dan kako ste otputovali, a ja sam poželela da Vam pišem, brzo, zar ne? Posebno juče, osetila sam potrebu da razmenim misli s Vama – bila sam u neobičnom raspoloženju: moje omiljeno subotnje veče, zvonjava koja tako umirujuće deluje na mene, fuj, reći ćete, sentimentalna Nemica, zar ne? Dok sam sedela kod Vaših i slušala zvonjavu u Strasnom manastiru mislila sam na Vas, ali uveče nisam mogla da Vam se javim, posle probe došao mi je Vladimir Ivanovič i dugo se zadržao. Kada smo se rastali, bila sam tužna, bilo mi je tako teško da bih, da nije bilo Višnjevskog, koji me je pratio, ridala celim putem. I sve dok nisam zaspala, u mislima sam bila s Vama…”.
Dugo je trajala njihova prepiska, za pet godina 800 pisama! I uprkos preprekama, Olga Kniper postala je gospođa Čehov. Anton je oženio Mašu iz „Tri sestre”. A ja sam često bila Maša kada bismo kao deca igrali ratne igre, u dvorištima između zgrada, podeljeni na fašiste i partizane, bila sam ilegalka Maša, o tome sam ti u jednom pismu već pisala. Tada nisam znala ko su Čehov, Olga, Maša, „Galeb”, „Tri sestre”.
Nisam znala ni šta je to „Tramvaj zvani želja“. Jesu li tramvaji i danas sinonim za jutro, za buđenje grada? Njihovo tandrkanje još onako metalno zvoni kada šine savijaju? Kako danas izgleda jedna vožnja dvoje zaljubljenih, njihanje srca u jutarnjoj škripi tramvajskih točkova koji se kotrljaju do Zvezdare? Fuj, reći ćeš, sentimentalna Ines, zar ne?
Tramvaj se ne zove želja, on to jeste. A želje je moguće ispuniti, složićeš se? Ako zvuždućeš i zamišljaš. Ako želiš…
Ines,
četvrtak, 29. januar 2015.
negde daleko