U društvu bogova
21/01/2015 |Draga Ines,
I ovo pismo, nažalost, počinjem tužnom vešću za koju sam siguran da si već čula, ali Kemo zaslužuje da ga i ovde pomenemo. Otišao je Kemal Monteno i ostavio ovaj svet, surov koliko i ono što ga je od njega otrglo. Ostavio nam je jednu noć u decembru, nju koja nije htela njegove pesme i njegova dela, svoju ljubav Sarajevo… Sve nam je ostavio. Da li ćemo umeti da se nosimo s njegovom zaostavštinom na način dostojan Kemovog stvaralaštva? Ovo ne bi trebalo da bude pitanje, to je moje glasno razmišljanje poučeno slučajevima ogrešenja o neke vredne ljude, umetnike prerano i neopravdano zaboravljene u kovitlacu vremena.
Kada smo boravili u Atini nisi se odvajala od, tada, revolucionarne sprave nazvane „vokmen”. Slušala si audio-traku s odabranim pesmama koje si zvala svojom kolekcijom the best of, tvoj izbor, tvoja, moja, naša muzika. Bilo je tu Indeksa, Tereze, Arsena, Kazališta, Haustora, Orgazma, Idola, Parnog valjka, Atomskog skloništa, Josipe…, i Keme… Taj „vokmen”, crven kao ferari, nije trošio baterije, jeo ih je. Svakog jutra posle kupljenog doručka, morao sam do trafike da, osim cigareta, pazarim i paketić baterija. Nisu baterije bilo toliko loše koliko je bila dobra muzika od koje se nisi odvajala, što je ponekad iziskivalo da se moj pokušaj da ti nešto kažem, pretvori u pantomimu. Tek tada bi skinula slušalice uz obavezno: „Molim, nešto si rekao?”
Rekao sam. Čitaj mi s usana.
Slušalice nisi skidala ni dok smo se lomatali po Akropolju i zavirivali u Partenon sve bliži bogovima s Olimpa; pravdala si to činjenicom da si antičku kulturu izučila od alfe do omege. U grupi radoznalih turista, jedino si ti slušala muziku dok su ostali s pažnjom upijali svaku vodičevu reč. Isključila si „vokmen” tek da bi mi rekla da vodič, Grk, poseduje antičku lepotu. Sećam se šta sam ti odgovorio, navala ljubomore spržila mi je ganglije: „Tačno, ima tipičnu antičku lepotu, liči na Trojanskog konja!” Gospođica se tada silno uvredila, nakačila slušalice i digla nos. Gde postoji Grk a da je antički lep? To pitanje nisi čula. Tada mi se činilo da si neko slovo između alfe i omege, ipak, propustila da savladaš.
Posle toga, čitav dan, jednu noć i sledeće prepodne, nisi progovorila sa mnom ni reč. Baš te pogodila antička tragedija. Dan-dva kasnije, smejala si se mom odgovoru priznajući da je, i kada je izgovoren, bio duhovit, ali da si se suzdržala da ne prasneš u smeh. Priznala bi mi, rekla si, da sam pobedio. Ali nisi htela da mi daš priliku da likujem.
Pominješ fotografije iz Dubrovnika. Ja ću pomenuti jednu iz vremena grčke avanture. Kada smo obilazili Peloponez – naravno, na tvoje insistiranje – krstarili smo Saronskim zalivom i posetili Epidaur. Morala si da proveriš svoje znanje od alfe do omege, pa si stala u njegov centar. Bio sam jedini gledalac u velikom amfiteatru, jedini od 12.000 potencijalnih. Na samom vrhu klinastih blokova kamenih klupa.
Da, prethodno si mi tražila šibicu zbog koje si me onda u vozu kritikovala opaskom da je upaljač odavno izumljen. Mislim da si potrošila bar petnaestak palidrvaca pre nego što si zapalila jedno. Pitala si me odozdo: „Jesi li čuo?” Čuo sam. Akustika pozorišta omogućila mi je da čujem kontak fosfora s površinom kutije šibica, nešto nalik prasku, dovoljno glasnom da ga čujem, dovoljno tihom da bude diskretan pozorišni efekat. Povikao sam: „Bravo!”, ali mi je tvoje: „Ne urlaj, odlično te čujem”, prekinulo nabujalo oduševljenje. Onda si se, kao glumica antičkog teatra, naklonila, ja sam zapljeskao, potom i ovekovečio tvoje prisustvo na sceni onom „smenom 8”.
Iako, u tom trenutku, jedini u drevnom pozorištu pod kapom nebeskom, nismo bili sami. Ja – publika, ti – muza. I jedan „vokmen”. Dionizijske svečanosti, Ines. U društvu bogova s Olimpa.
D,
sreda, 21. januar 2015.
Beograd