Izbori se za izbore ili Kako je mrmot video mečku
03/02/2014 |Šiban beogradskom košavom, probijajući se kroz (lanjske) smetove, prkoseći snegu i oluji Boris Tadić je natčovečanskim naporom uspeo da se, za sada, iskobelja iz sigurne političke smrti. Zavejan u nevremenu, spasavao je živu (političku) glavu. A i nije imao drugi izbor. Doduše, zakasnio je da pripomogne Aleksandru Vučiću u Feketiću što mu spasilac dece može uzeti za zlo, ali je – pošto se i sam spasao snežne mećave – akciju spasavanja odgledao na svim televizijama i socijalnim mrežama. Pre nego što je cenzura obavila posao. Sve to događalo se u prvom danu februara kada su moji roditelji proslavljali šezdeset prvu godinu braka. Porodični jubilej, oprostiće mi junaci ove priče (mrmot, mečka i prase) bio mi je važniji od smetovima zavejanih boraca za svoje političke ciljeve.
No, kako i dan jubileja ima svoj dan posle, u svetu slavljen kao Dan mrmota, valjalo je videti da li je stud udarila toliko da i Borisa Tadića natera da se u nečijem političkom društvu ugreje. Gostujući u emisiji „Stav Srbije”, rekao je da se posle petnaest meseci politički odledio i da 16. marta možemo očekivati i njegovo ime na glasačkim listićima. Sa kime će u koaliciju nismo saznali, ali je jasno da to neće biti oni koji su o njemu i njegovoj politici govorili loše. Ima li uopšte takvih?
Tadić smatra da takvi postoje te će s njima da juriša na poslaničke mandate što nagoni na pomisao da će to biti onaj „drugi film” koji je najavljivao pre gotovo dve godine. Bila je to najava nove srpske (političke) kinematografije. S njim u glavnoj ulozi. Toga se svaki filmski žanr pribojava. Evo i zbog čega:
Jedna od najvećih srpskih zabluda – osim promaje kao imanentno srpske tvorevine – jeste ona godinama ponavljana mantra o Borisu Tadiću kao lepotanu kalibra Džordža Klunija. Mediji neprestano raubuju otrcano poređenje Tadića s mačo holivudskom zvezdom koja, osim što slovi za lepotana, ume i da glumi. Tadić se u tom segmentu društvene delatnosti snalazi kao prase u Teheranu. Ne zbog činjenice da prase poznaje Iran kao svoj džep, već zbog toga što se ono šepuri samo tamo gde mu ni od koga ne preti opasnost. Oseća se važno i moćno. Možda zahvaljujući baš toj fascinaciji Kluni ima atipičnog kućnog ljubimca – prase. S kojim, kako tvrdi, odlazi i u spavaću sobu. Ne zbog onoga na šta ste pomislili, prase mu tu dođe kao grejno telo u dugim zimskim noćima. Da ne ozebe.
Tadić koji takođe pati od (političkih) promrzlina i likom i ulogama podseća na jednog holivudskog glumca koji se u filmovima isplakao više nego što je Kristl (Linda Evans) izronzala suza u svim epizodama holivudske sapunice „Dinastija”. Glumac se zove Harison Ford, prosedi borac za (američku) pravdu, Indijana Džons u traganju za Svetim gralom (kovčeg obaška), tajni agent CIA i FBI – koji po potrebi radi i za NASA – usput i pater familias koji, dok mu otmičari porodicu drže u raljama smrti, spasava svet od zlih Rusa i još gorih Talibana (nađe se tu i poneki nepošten Srbin), uglavnom tužnjikava lica i snužden kao da ga je upravo priteralo, večiti plačko svetske kinematografije koji, na kraju, ipak pobedi. Na filmu. Ovom domaćem Harisonovom plagijatu nije uspelo da pobedi ni u jednom a bez šansi je i u onom – a sam ga je najavio – „drugom filmu”. Ostaje mu da se kao kvalifikovani šmirant kandiduje za statistu u Bajićevoj „Ravnoj gori”. Klapa – kukuruz.
Nije za zanemarivanje ni onaj glumac-mrmot, „meteorolog” iz gradića Panksatoni (Pensilvanija, SAD), pandan našoj mečki koji svakog 2. marta izađe iz svoje jazbine da vidi svoju senku. Ako je vidi, vraća se u rupu, zima će potrajati. O njemu, mrmotu sa imenom Fil, snimljen je i film „Dan mrmota” sa Bilom Marijem u glavnoj ulozi mrzovoljnog novinara-meteorologa poslatog da napravi prilog o tom danu, ali novinar ostaje „zatočen” u vremenu. Tako mu se jedan te isti dan ponavlja sve dok ne nauči da bude bolja osoba.
Jedan takav film, žanr nevažan, „vrti” se ovih dana i kod nas. U njemu se mrmot i mečka utrkuju ko će pre ugledati svoju senku. Prase s tim nema nikakve veze, ono je, videli smo, ušuškano u Klunijevoj ložnici. Olujni vetrovi i snežni nanosi, međutim, smanjuju vidljivost, vejavica skriva senke. Ne znamo šta mrmot smera, da li će na kijamet ili nazad u jazbinu. Valjalo bi sačekati Sretenje kada mečka odlučuje o vremenskoj prognozi. Za sada prognoza kaže da je mrmot, koji ne vidi svoju senku, bezbedno ušuškan u mečkinom brlogu. I nikako da nauči da bude bolja osoba. Zbog toga ne vidi ni mečkinu senku. A ne vidi je – kao što je ne vidi ni ono ušuškano prase – zato što čuči u njoj.
Objavljeno na: http://kolumnista.com/author/dejan/, 2. februar 2014.