Hey, you, mystery girl!
20/12/2014 |Draga Ines,
Slušam ovih dana muziku koju mlađe generacije ne prepoznaju, nije im bliska i ne osećaju je kao svoju. Pesme koje su već pomalo i zaboravljene, osim u pamćenju generacija koje su živele njihovo nastajanje. Tu još traju, žive. Za nas to su bili neprevaziđeni hitovi, večita civilizacijska dobra kojima ima da zahvalimo za odrastanje i sazrevanje, za formiranje ličnosti kakve jesmo. Nazvao bih to tekovinom koja nas je usmerila, dala nam najbolje od sebe i ništa zauzvrat nije tražila. Bila je jedna od naših univerziteta.
Pitaćeš me koje pesme slušam. Mnoge od onih koje, siguran sam, slušaš i ti, ako ne svakodnevno a ono, bar, kada sebi poželiš doživljaj lepog. A želiš ga, i u to sam siguran, uvek.
Hey, you! Eto, jedne. Poznata ti je iz vremena rušenja Berlinskog zida. The Wall. Taj se vinil izlizao od svakodnevne upotrebe vrteći se na mom gramofonu, marke „tosca 10”, jednako vrednom proizvodu tog vremena kao što je to bio album grupe „Pink Floyd”. Hey, you! ne dozvoli im da sahrane svetlo, ne predaj se bez borbe!
Koju godinu kasnije ista ona „tosca” vrtela je ploču za koju smo umeli da kažemo da obećanja nikada ne daje olako, ali da sluti šetnju poljima ječma. Bukvalan, sirov prevod. Onda bi ti rekla da te to podseća na pivski slad i smejala se, a ja se nervirao tumačeći to kao nedostojno Stingove „Fields Of Gold”. Što sam se više nervirao, to si se ti više smejala. I prebacivala gramofonsku iglu na pesmu broj devet. Na onu uz koju si me uvek zadirkivala pitanjem da li sam čovek s više lica. Nisam, nosim samo jednu masku. „Shape of My Heart”.
Onda duet, Erik i Elton. „Runaway Train”. Izlazak iz sanjarenja u ritam koji bodri i pokreće, a ti skačeš po sobi. I opet pitanje: da li je ljubav isto što i voz koji je prošao? Da li je čekanje na peronu uzaludno? Da li je vredno čekati drugi ili juriti za onim odbeglim? Da li, da li, da li…? Očekivala si odgovore, a onda sam se ja smejao. Da, i rekao sam: „Pitaj Kleptona i Džona!”
Šta sam još slušao ovih dana?
Džoa Kokera, uz malu pomoć njegovih prijatelja. Njegova verzija pesme „With A Little Help From My Frineds” – koju su još 1967. godine napisali Džon Lenon i Pol Makartni – deluje strastvenije, pevana prozuklim, grubim glasom. To, naravno, ne znači da je Ringo Star u izvornoj verziji pesmu otpevao loše, ali Koker mi je zvučniji kada se pita šta da radi kada je njegova ljubav daleko, i da se ne snalazi u samoći, ali da će pokušati da je prebrodi uz malu pomoć svojih prijatelja.
Iz jednog prijateljstva, a više zbog činjenice da tu pesmu samo jedan vokal može otpevati, nastala je saradnja Bona Skota i Roja Orbisona. Bono je napisao pesmu za koju je bio siguran da će zvučati onako kako je zamislio samo ukoliko je Roj otpeva. „She’s A Mystery To Me” mogao je, zaista, samo on da otpeva! I falset na kraju pesme za koji si me pitala da li je pratnja ženskih glasova. I posle se zbog tog stidela. A šta mi je drugo preostajalo nego da se smejem.
Nisi jedina koja je postavila isto pitanje, mnogi nisu pronikli u specifičnost njegovog glasa, u boju, u moć. Njegov falset zvoni onako kao što je Bono sanjao. A sanjao je da mu neko odgovori na pitanja koja je sam postavio. Orbison mu je želju ispunio, rekao mu je ko je misteriozna, mistična devojka. Tumačio je Bonove snove: proganjala ga je tama u njenim očima, bio je okovan njom. Ali, ako je njegova ljubav slepa, onda nije ni želeo da je vidi. Ona je za njega misterija.
D.
subota, 20. decembar 2014.
Beograd