Sreća
19/12/2014 |Dragi D,
Danas je Sveti Nikola, moja porodična slava. Skuvala sam riblju čorbu, spremila tri vrste ribe, salate od morskih plodova, vino i očekujem nekoliko prijatelja koji će večeras doći. Slavu obeležavam jer me podseća na običaj iz detinjstva kada se kod dede, očevog oca, okupljala rodbina, a mi deca jurcala po kući ne hajući za ozbiljnost događaja. Roditelji su nas smirivali, pomalo grdili, ali to bi potrajalo tek toliko da uhvatimo zalet za novu jurnjavu po kući, začikavanje, igre „šuge”, „žmurke” i još štošta što bi nam u tom trenutku palo na pamet.
A kad bismo se, najzad, primirili slušali smo šta stariji pričaju, o čemu tako važnom razgovaraju. Jendom sam na slavi od deke čula da je na Svetog Nikolu rođena Mileva Marić, kasnije Ajnštajn. Deka je to s ponosom izgovarao. Današnji dan me vraća u to vreme a i na pismo u kojem si mi nedavno pisao o Milevinim i Albertovim pismima.
Za rokovnik ne brini, na sigurnom je, kao što i sam kažeš. I on me vraća u lepšu prošlost. Od kada sam ga izvadila iz kofera, stalno mu se vraćam, čitam tvoj rukopis i uvek pronalazim nešto novo, nešto što, zapravo, i nije novo, ali sam zaboravila da se nalazi u njemu. Ima tu – osim onih poglavlja za koje si govorio da će jednom biti roman – tvojih beležaka, crtica, podsetnika, čak i nekih dnevničkih zapisa. Ti si taj rokovnik zvao svaštara. Donekle, jesi u pravu. U njemu čak postoje i zapisani troškovi za struju, kiriju, telefon… Pravo malo bogatstvo bolje prošlosti.
A za one tekstove, koje si nazivao budućim romanom, ja bih ti sad rekla da mogu da se dopišu, razrade i formiraju u oveću pripovetku, novelu, ili možda grešim (?). Izdvojila sam još jedan deo, kojeg se, sigurna sam, sećaš.
***
Laura Hening se probudila u znoju, obamrla od neprospavanih nedelja i straha koji je danima uzimao danak njenom tkivu. Otupelo telo presamitila je preko ivice kreveta, jednom nogom gotovo na podu na kome su ležali delovi garderobe razbacani još lanjskog utorka. Staklastim očima šarala je po sobi koja kao da nije bila njena, kao da se prvi put budi u prostoriji, njoj nepoznatoj. Trnje u očima peklo je bolno poput iglica zarivenih u iris, zamućenu mišićnu opnu između rožnjače i očnog sočiva. Vid joj se gubio u vrtlogu nepospremljene sobe koju je jedva naslućivala pogledom slomljenog ogledala. Trudila se da razazna kazaljke na zidnom satu koji joj je doneo otac s nekog putovanja, sada nema snage da se seti iz koje se zemlje tada vratio, pre četrdesetsedam minuta počeo je petak, deset dana je prošlo od onog utorka. Vremena između se ne seća.
Pokušala je da se pridigne oslonjena na ruke koje je nisu slušale, bauljajući da dohvati paklicu cigareta s minimalističkog noćnog stočića. Taj joj je komad nameštaja češće služio za izvlačenje crte nego za odlaganje sitnih potrepština koje krase nahtkasne. Jednom ga u depresivnom stanju apstinencijalne krize umalo nije olupala o zid naspram kreveta, ciklama obojen zid s velikim portretom koji joj je naslikao Virdžil Bornštajn, njen jevrejski ljubavnik, pre nego što će ga naći mrtvog na groblju automobilskih olupina. Portretisao je nju, nagu sa crvenim šalom nehajno prebačenim preko ramena dok je sedela u njegovoj naslonjači ispred kuće na jezeru. Dohvatila je kutiju u kojoj ne beše nijedne tanke crne damske cigarete, da nije izmoždena bes bi kutiju poslao u uokvireno ogledalo koje je svetlucalo naspram kreveta, nasred sobe. Beskrvno je gurnula praznu paklicu i dobauljala do komode ispod prozora u čijoj se prvoj fioci nalazila neotvorena kutija cigareta. Pripalila je gledajući se u ogledalu, liznula je tri prsta desne ruke i gurnula cigaretu u pepeljaru od slonovače. Dar od tate Pitera. Ne može da se seti zemlje porekla. „Ako on padne pala sam i ja”. Jedina trezvena misao koja joj je prošla glavom.
Očajna, stresla se od straha i jeze, ogrnuta samo svilenim penjoarom, pošla je u kuhinju gde je, na dnu jedne limene posude sa sitnišem, najčešće držala papirne zamotuljke s drogom. Zavukla je ruku u gomilu kovanica, drhteći ih prevrtala, ne nalazeći ono za čim traga. Besno je istresla sitninu s kojom je ispalo malo parče više puta preklopljenog papira, nervozno ga iscepala i sadržaj prosula po mermernoj ploči kuhinjskog elementa. Belog praha bilo je nedovoljno za njene apetite, ali ga je žudno ušmrkala i kažiprstom utrljala u desni. Vratila se u sobi ostavivši u kuhinji nesakrivene tragove, otvorenu limenu kutiju, novac rasut po podu, odmotan papir, i ostatke praha. Ponovo je legla u krevet, zagnjurila glavu u jastuk i pokrila se jorganom preko glave. I tonula… Dan je ušao u drugi sat svoje noći.
***
Laura je bila narkomanka, ćerka obesnog oca, mezimica beskrupuloznog čoveka na vlasti, i kako to često biva s decom takvih roditelja, Laura je posrnula. Tako si zamislio njen lik, njenu ulogu u tom romanu. Iako ne opravdavam njene postupke, njena sudbina je dirljiva, nesrećna i beznadežna.
Osim ovog podsećanja na tvoju kreaciju izgubljene ličnosti u vrtlogu korupcije, bezakonja, podzemlja i strasti, neću više o njoj.
Očekujem prijatelje i razgovore o nečemu lepšem, inspirativnijem; očekujem da mi u kuću uđe optimizam koji oni umeju da pokažu, veseli i dragi, neopterećeni svakodnevicom kakvu živiš, a ja je s tobom, na daljinu, preživljavam.
Optimizam, to je ono osećanje kada čitam tvoje tekstove iz rokovnika, koji mi vraćaju nadu da će on ponovo biti u tvojim rukama. Da ćeš nastaviti tamo gde si stao.
Optimizam je i čitanje tvojih pisama, čak kada u njima pišeš o trenutnoj beznadežnosti koja te okružuje. Optimizam je ushićenje zbog svega što napišeš a počinje sa – Draga, Ines.
Optimizam je slatka sreća.
Ines
petak, Sveti Nikola, 2014.
negde daleko