Usamljenost slobode
16/12/2014 |Draga Ines,
S neskrivenim interesovanjem i znatiželjom pročitao sam deo onoga što sam pisao o Piteru Heningu, junaku nekog mog budućeg romana. Ostali su – i pisani rad i Hening – samo na papiru koji si sačuvala, čemu se, takođe neskriveno, radujem. Gotovo da sam zaboravio na to što je, tada, trebalo da predstavlja moje malo remek-delo. Znaš, ambicija gotovo svakog novinara jeste da jednom postane pisac, ozbiljan pisac. Retkima, to je i uspelo. S obzirom na stanje u novinarstvu, na pismenost za koju se ne mogu izreći reči hvale, oni koji bi da se s novinarske šlajfne otisnu u ukoričeno izdanje svojih tokova misli svodi se na nikad neostvarenu ambiciju molera da jednom postane veliki slikar.
Sećam se da, kada sam to pisao, nisam mislio o sebi baš tako kako o sebi misle neki moleri, verovao sam da ću jednom zaista napisati nešto vredno čitanja i u nekom budućem veku. Preambiciozno? Možda jeste, ali me je ta vera održala do danas i zahvaljujući njoj nisam mazalo koje mala zidove u nadi da će četkicom nekad oživeti platno. Ne, to nije ambicija kojoj stremim. Pišem da bih održao svežu misao na kakav je god papir preneo. U novinskom tekstu, nekoj od knjiga, svejedno, napisana reč ostaje zakovana za hartiju, grlatija od svakog krika koji dolazi s onu stranu horizonta iza kojeg postoje junaci mojih kolumni, pa i ovih pisama.
Oni su, ti junaci, neodvojiv deo sadržaja naše prepiske: oni su, nažalost, svkodnevica koju živimo sa saznanjem o njihovom postojanju, opskurnosti i diletantizmu; oni su Piter Hening, čovek bez časti i poštenja, kreatura izvrnutog morala, estetika crnog, vrednosni sistem zagađenja naših duša. Ja sam tu samo da pripomognem u razotkrivanju njihovih nepočinstava, koja nalikuju Heningovim. Njihov sam vremenski pratilac. Ja sam posmatrač. Svedok, prvo lice množine.
Ako nameravaš da mi pošalješ ostale delove onoga što sam tada, sasvim u šali, uporedio s Hemingvejevom strasti prema ribolovu i ispijanju koktela, šalji, voleo bih da me sećanje vrati na te redove. I na utisak koji sam tada ostavljao dok si mi govorila da sam beskrajno smešan u posvećenosti da od prazne hartije načinim pun rokovnik (da, i danas se taj blok, agenda, tako zove), i da, nakon završenog, osetim zadovoljstvo umornog uma. A ti se smejala. Danas je i meni smešno.
Sećam se da u tom rokovniku postoji nekoliko poglavlja, neka od njih tek započeta, neka nedopisana, neka završena, a neka koja bih, odloženom pameću, možda unekoliko korigovao. Možda.
To kažem s prilične vremenske distance, udaljen godinama od rukopisa koji si sačuvala, a ja za njim nisam tragao u svojim arhiviranim pisanijima, znao sam da je na bezbednom.
Nisam ti do sada pisao, ali ni sada nije kasno. Očekujem da uskoro bude objavljena moja druga knjiga „Srbija za početnike i ponavljače”. Znam, pitaćeš me za naziv. I reći ćeš da te asocira na Tirketove knjige Beograd za početnike” i „Beograd za ponavljače”. Bićeš u pravu, donekle. Naslov knjige potekao je iz jedne od priča u njoj, u kojoj pominjem Tirketa. Knjiga je, na neki način, omaž Tirketu. To se da naslutiti i iz uvodnog teksta, umesto predgovora.
Prva si koja ovo čita.
***
Tirke
On bi sada, verovatno, pitao zašto mi je sve ovo bilo potrebno, koji me je đavo terao, i još ponešto o traćenju vremena, a sve u vezi sa ćoravim poslom, ispravljanjem Drine koja nije kriva – ne, bar, za ovu kaznu koja nam se ponavlja – i pisanjem o onome što bi on, Tirke, nazvao večnim vraćanjem istog. Nečeg poput ponovnog mlaćenja prazne slame, uglavnom vunovlačarenja glede zaludnosti vremena. Možda bi se i sam zapitao da li da sebe primora da – o, ne! – (opet) ponovi (sve) ono što je već mnogo puta napisao – a uvek drukčije i sveže – samo što to nije imao ko da čita. Misli se na one koji su (ga) čitali, a nisu (ga) razumeli. Retki kojima je to uspelo izbegli su pogibelj gubitnika. Ti usamljeni pobednici, poput onog, jednog i jedinog, koji je prvi protrčao kroz cilj u trci do jajne ćelije, znaju o čemu govorim. A da, pritom, jajna ćelija i pobednik budu shvaćeni kao emanacija života.
Zbog toga mi je bilo potrebno da, u ime pobednika, pišem o Srbiji, zemlji početnika i ponavljača, u kojoj ne živi – pitao bi Tirke: koja ti je ta? – ona Ines; zemlji u kojoj se povazdan razigravaju konji vrani, dok svak na svoju stranu rže i džilita; o zemlji u kojoj siromašni gledaju bogate kako jurcaju za loptom, mrcvareći je skupim fudbalskim neznanjem. Zbog toga, eto. Proradio mi neki inat, šta li. Obuzet njim – i onom dangubnošću – napisao sam svako slovo ove knjige, čiji su glavni akteri prognali Ines, drže dizgine i bekovski krljaju. Ovde sporedne uloge tumače pobednici. Oni su Ines. Oni su – život.
Neodustajanje od pisanja života – i svega što je ovde ukoričeno – skroman je omaž Tirketovom peru, koje ne bi ustuknulo pred onim pitanjima s početka, a koja bi, moguće je, postavio. On bi, svim tim progoniteljima, kočijašima i fudbalskim analfabetama, još jednom rekao da su beznačajni sezonski zakupci malih pijačnih tezgi, liferanti jeftine prozukle robe, prodavci užegle šećerne vune na vašarištu tužnih pajaca. Na buvljoj pijaci svih ideala. Onda bi, kao pravi potomak fudbalske familije, loptu poslao tamo gde treba.
Pod prečku.
Dejan
***
I da ne ponavljam (ponavljač nisam!), ali Tirke je bio od onih koji nikoga nisu ostavljali ravnodušnim. Voleli ga ili ne, sumnjali u ono o čemu piše ili ne, niko mu ne može osporiti umeće pisanja. Uz njegove tekstove i nesreće su se činile manjim nego što jesu. I usamljenost nije uvek bila beznađe. Podsetiću te kako je to video Edgar Alan Po.
„Tvrdim, međutim, da mnogo naše sumnjičavosti – kao što La Brijer kaže o našim nesrećama – dolazi otuda što ne možemo da budemo sami.”
D.
utorak, 16. decembar 2014.
Beograd