Jagode i ljubičice
13/12/2014 |Draga Ines,
Jučerašnji dan bio je za mene sasvim poseban. Navršile su se tačno dve godine od kada je iz štampe izašla moja prva knjiga „O jagodama i krvi”, zanimljiva igra brojeva, 12, decembar 2012. godine. 12, 12, 12! Istog tog dana – događaj koji me uopšte nije fascinirao – uhapšeni su Miroslav Mišković, vlasnik „Delta holdinga”, njegov sin Marko i još nekolicina, ousmnjičenih za malverzacije u privatizaciji putarskih preduzeća i izvlačenje finansijskih sredstava, pribavivši nezakonito imovinsku korist koja se broji milionima. Pokušaj da počneš da brojiš i izbrojiš do trideset miliona. Koliko bi ti vremena bilo potrebno da stigneš do konačne cifre? Trideset miliona, čega god, previše je. Istraga kaže da se to previše zove (i broji) drugim imenom – evri.
No, rekoh ti, taj događaj nije me dojmio iako je to prva „krupna tajkunska riba” koja je zakačena na udicu. Ishod suđenja još ne znamo, ni do danas nije završeno. Od početka sumnjam da je na ribolovačkom štapu postojala udica. Rekao bih, ribe su uhvaćene na bućkalo.
Uostalom, ta sprega krupnog kriminala i još krupnijih riba nije novina – kao ni potonja hapšenja, koja najčešće slede zbog neispunjenih obećanja – i nije nešto zbog čega bi prosečan žitelj ove zemlje trebalo da zapati tahikardiju. Nema potrebe za uzbuđenjima koja su samo trenutna senzacija fabrikovana za lepše misli potencijalnih birača, lične promocije „hrabrih” koji se „rvu” s korupcijom i veoma „mirišu” na osvetu ili neku sličnu opaku reč kojom se uhapšenom treba dati na znanje da nije bio dovoljno dobar prema onom prema kome je bilo neophodno da iskaže nesebičnu dobrotu i darežljivost.
Kada s proleća, ona dva Mopasanova anonimna junaka šetaju cvetnim trgom, od kojih je jedan bezimeni senator a drugi, takođe bezimeni, član Francuske akademije, razgovor počinju umovanjem za koje Mopasan kaže da je logično. „Najpre su ćaskali o politici i raspravljali ne o idejama, nego o ljudima, jer u politici ličnosti uvek imaju veću važnost nego razum”. Isto važi i danas, isto važi i za biznismene sumnjivog karaktera i još sumnjivijeg sticanja bogatstva. I opet će Mopasan: „Nema poštenih ljudi, ili su pošteni samo ako se uporede s propalicama”.
Priča o drugom događaju koji je obeležio dan izlaska moje prve knjige, odvukla me onuda kuda nisam želeo. Ali, to je stvarnost koju ovde dugo živimo. Zbilja za lakoverne, svakodnevica za dokone. Pecaju na lažne udice, likuju zbog činjenice da je taj i taj uhapšen, da je dolijao i da će najzad da ispašta zbog toga što je zgrnuo onoliku sumu novca čije ti brojanje, ipak, ne preporučujem. Zamorićeš se. Isparznićeš se, isisaće ti energiju, a nećeš osetiti nikakvo zadovoljstvo. No, ljudi ovde vole takve događaje, u krvi im je da likuju, da dočekaju trenutak u kojem će onog kog su uzdizali do trona gledati kako s vrha pada, urušava se, srozava, ponire. Taj čin nema cenu, od toga živi većina koja nije u stanju da izbroji od nule do trideset miliona. Hrane se inatom i likovanjem. Hranom bačenom gladnim psima koji, otimajući se oko jedne kosti, glođu sopstvene.
„O jagodama i krvi”, moj prvenac, govori o tim i takvim, o svima koje sam u prethodnim redovima naveo. Bojim se, nema ko to da pročita. „Jer, to je lozinka priče, istina koja izgleda kao pretnja svima i svemu, i rezolutni, mada gorki, mada ponegde i srditi otklon i otpor autora oštrom ironijom, koja je ponegde na samoj ivici sarkazma”, reći će Ljuba Stojadinović o knjizi. Vlada Alimpijević dodaje: „Tumaramo kroz srednjevekovno crkveno mračnjaštvo, feudalne posede političara, gramzivost bankara i diletantizam intelektualaca. Tako život slika u svojim kolumnama autor ove knjige, bez pretenzije da je iznad situacije i da treba odustati od svake mogućnosti promene. On se obraća mislećem pojedincu… Ova knjiga je genetski kod”.
Nažalost, sve što su napisali, istina je. Istina življenja pod nebom koje nam oivičava granice. Pod nebom, ovim našim.
Na sreću, Pipi Duga Čarapa i Alisa iz Zemlje čuda na vreme su pobegle u svoje svetove mašte i doživljaje tih svetova onakvih kakvi bi trebalo da budu, makar se to nazvalo bajkom.
Pipi, ta nestašna devojčica koja puca od energije i veselosti, životne snage i ljubavi, pentra se na vrtešku i baca u sedlo jednog drvenog riđana dok dopiru zvuci „La violetera”. Pesmu smo slušali često, prvi put u filmu „Prodavačica ljubičica”, u bioskopskoj sali prepunoj zaljubljenih parova.
Junakinja filma, Soledad, te Nove 1899. godine prodavala je ljubičice u Madridu i upoznala Fernanda, plemića. Ovo poslednje bilo je presudno za ostvarenje njihove ljubavi. Ostatak priče znaš…
Ines, ako si pak odlučila da brojiš, počni odmah. Možda, pre nego što stigneš do kraja, s proleća procvetaju ljubičice. Onakve iste kakve čuvam presovane u knjizi s tvojom posvetom. Ubrane tvojom rukom.
D.
subota, 13. decembar 2014.
Beograd