Čekajući pismo…
11/12/2014 |Dragi D,
Već nekoliko dana ne mogu da se otmem utisku koji je na mene ostavilo tvoje pismo u kojem mi šalješ prepisku između Alberta Ajnštajna i Mileve Marić. Njihova pisma odisala su ljubavlju, srećom, zadovoljstvom i obostranim divljenjem… do jednog trenutka. Velika ljubav, poslovna saradnja, porodica, deca i, na kraju ljubavnica. Nekakav žal me prožimao dok sam čitala. Pronašla sam tekstove o njoj i njenom životu. Bila je posvećena tom braku i radu sa Albertom, stub i podrška. Znala sam odranije da je kraj njihovog zajedničkog puta bio takav kakav jeste, ali mi se opet omakla suza kada me je tvoje pismo vratilo u prošlost.
Pismo, ono pravo, rukom pisano, gotovo da više ne postoji. U moru tehnoloških inovacija taj se prelep običaj izgubio. Tehnologija je ubila intimu i prisnost korespondencije, otuđila ljude, nestala je duša ispisanog papira, iščileli su magija iščekivanja poštara i ritual otvaranja koverte drvenim nožem za papir. Jedan takav držim na radnom stolu. Za svaki slučaj.
Čitam i kako funkcioneri jedni drugima pišu, ili ne pišu?, ni sama ne znam šta je istina. Poslednje iz te kategorije pisanih, nenapisanih, pisama jeste ono koje je direktor policije Veljović navodno pisao (ili nije?) ministru policije Stefanoviću. To pismo koje postoji stiglo je s Veljovićeve adrese i vrvi od kritika upućenih na Stefanovićevu adresu. I opet je to jedno od onih „tehnoloških” proizvoda, pisama napisanih bez duše i tela. Kažem bez tela, jer se Veljović, na granici da zaplače, kune u sve živo da nikakvo pismo nije slao ministru. Neko se grdno poigrao i u Veljovićevo ime sasuo ministru ono što misli. Neko je Veljoviću ukrao identitet. Ukoliko ga taj ima?!
Opet ću pomenuti Milevu i Alberta. Čitanje njihove prepiske vratilo me u detinjstvo i, znam, smejaćeš se, posegla sam za knjigama koje sam čitala sedeći na stolici dok još nisam mogla nogama da dotaknem pod. Imala sam taman onoliko godina koliko i Pipi Duga Čarapa kada sam prvi put čitala priče o njoj. I ta činjenica me je razvedrila, posebno deo priče u kom Pipi odlučuje da sama sebi napiše pismo. I da čeka da joj pismo stigne. Njoj niko nikada nije pisao. Kakva je to bujna mašta bila! A kada je Anika pita: „Šta si napisala u pusmu?”, ona joj odgovara: „Otkud bih ja to mogla da znam? Još nisam dobila pismo”. Jedsnostavno sela je, napisala, bolje reći naškrabala ga, srela poštara ispred kuće, urućila mu ga i rekla mu da joj ga dopremi. Ovaj, zbunjen, šta će, ubaci pismo u poštansko sanduče i Pipi s oduševljenjem otvara koverat da pročita šta u pismu piše. Koliko je njene sreće bilo u tome. I tada sam se radovala.
A Alisa? Ona je zaista devojčica iz Zemlje čuda. Smišljala je kako da sebe obraduje božićnim poklonom, da sebi poštom pošalje paket. I u njemu par novih cipela. Citiraću je: „Ala će biti smešno da šaljem poklon svojim sopstvenim nogama! A kako li će tek adresa biti neobična! Velepoštovanoj Alisinoj desnoj nozi. Tepih kod kamina”.
Pipi čudakinja, maštar i malkice lažljivica; Alisa u tome nije zaostajala za njom. Obe su imale ideju da same sebe obraduju pošiljkom. Dve najbolje drugarice mog ranog detinjstva.
O nekim drugim pismima koje sam čitala, pisaću ti naredni put. Ovo bih završila onako kako maštovita Pipi vidi jednu od igara s Anikom i Tomijem. „Možda bismo mogli da odemo na jezero i igramo se malo pešačenja po površini vode.”
Ili ti se možda za kraj ovog pisma više sviđa onaj deo iz Alisine zemlje čuda, ono njeno pitanje Mačku koji nestaje i njegov odgovor. Te dve rečenice razmenili smo pred moj odlazak.
„Molim te, da li bi hteo da mi kažeš kojim putem treba da odem odavde.”
„To mnogo zavisi od toga kuda hoćeš da odeš”.
Ines,
11. decembar 2014.
negde daleko