Znači, Ravna gora

11/07/2015 |

• Strogo kontrolisana sloboda

Prva dekada serije „Ravna gora” (a možda jedina? znači i poslednja?) otišla je u istoriju. Ne na onu stranu na koju je njen autor zamislio, skrenula je u smeru istorijske deponije. Na njoj će se sresti s umetničkim dojmom istog naslova što seriju, po svemu, čini bezvrednom, šta god o tome mislio Radoš Bajić i oni koji mu dodeljuju povelje i drže slovo o „ravnogorskom Šekspiru”. Usput, nije zgoreg nagovestiti – a i nije nevažno – da je Bajićevu nagradu, povelju Udruženja dramskih pisaca Srbije, potpisao predsednik tog udruženja Miladin Ševarlić, koji se, sasvim slučajno, potpisuje i kao dramaturg Bajićeve serije (!) Jedan potpis manje-više, gore-dole, svejedno isti je. Toliko o nagradama i nagrađenima. I onima koji ih nagrađuju. Uglavnom, jedni drugima su i serdari i vojvode.

Serija, za koju smo već konstatovali da je očajna, u svojoj desetoj epizodi s naslovom „Ravna gora” (a kako drugačije?) nastavlja već utrt put u totalni fijasko. Struganik, 11. maj, rodna kuća vojvode Živojina Mišića, eksterijer; onda oficirska kapa, Mišićeva fotka, u ramu, iznad nje puška – sve to u švenku do Aleksandra Mišića koji leži s knjigom u rukama i naočarima na glavi, pored njeg žena. Spava. U enterijeru. A napolju grmi. Mišićev potomak Aleksandar repetira pištolj, gleda u mrak i kišu, uzima neku pomadu, maže tom medicinom koleno. Desno. Gasi petrolejku i sedeći zaspi.

Streljanje, u crno-beloj tehnici. „Živela Komunistička partija!”, uzvikuju streljani. Pardon, uzvikuju pre nego što će ih streljati. To 12. maja stariji Tarabić sanja ono što je već video u jednoj od prethodnih epizoda. Opet streljanje. Sad je u boji. „Živeo Sovjetski Savez, živela Komunistička partija!”, opet uzvikuju ovi koje streljaju. E, ovo Tarabić ne sanja, ovo ide u realnom vremenu, gleda to kroz zatvorske rešetke. Tu je i seoski prota. „Je l’ ovako i u paklu, pope?”, pita Tarabić. Popa ne odgovara, ne zna kako je u paklu, zna kako je u raju. Tapše Tarabića po ramenu, napolju pucnji, streljanje.

„Da me ispovediš pope, grešan sam”, kaže Tarabić. „Svi smo mi grešni”, odgovara prota. Tarabić grešno zaplače. „Neka ti bog oprosti grehe, Stanoje. Voime oca i sina i svetoga duha, amin”, reče pop s rukom na Stanojevom temenu. Ulaze žandari, izvode popa bogu na ispovest, pop sve prašta onima u Planinici. Žandar proziva Stanoja Taralića. Auu, ala sam se ja zeznuo, pa nacrniće mi Radoš kožu. Devet epizoda ja ovog krstim kao Tarabića a on Taralić. Strašno!

Struganik. Svanulo, žena se umiva. To je ona koja je na početku spavala dok je Aca mazao koleno. Ona sad gleda kroz prozor. Vojska. Navikli smo na te kadrove. „Aco, Aco, Aleksandre, neki ljudi su u dvorištu, naoružani su!”, budi ona Acu Mišića. Zajedno gledaju kroz prozor, Aca ne vidi nikoga, ona tvrdi da je videla vojsku, Aca ne veruje. Ama, ne laže žena, i mi smo videli. Aca izlazi, a njoj naređuje da ostane u kući.

Evo Mande. Evo još dvojice, uđoše u kuću. Aca se vratio, vidi ima goste, stigao i pukovnik Mihailović, Acin ratni drug. Aca kaže ženi da skuva kafu (ovde fali neki sponzor, recimo Don kafa, Grand kafa, C kafa, neka kafa, nes kafa, tri u jednom… šta god). Aca i Draža se ljube, pita Aca otkud oni tu, pritom persira Draži. Svi sedoše za sto samo sin Dragan neće, on voli da stoji. On bi da izađe napolje da vidi da l’ možda opet neće kiša. Ajd’ idi pa javi. Draža saopštava oficirima da je Aleksandar Mišić major, sin Živojinov. Oficiri ustaju, salutiraju.

Napolju Manda, mota cigaru, prilazi mu sin Dragan: „Poslao me Čiča da proverim stražu”, slaga i ne trepnu. Ali Manda je namazan, zna da je ovaj izašao da vidi ‘oće l’ ta kiša. Sin Dragan pita Mandu da li je nekada ubio čoveka. E, pitaš Tarasa Buljbu da l’ je nekad nekog upokojio?! „Mani se, proći će”, namazano će Manda.

Unutra Draža i Aca razgovaraju o zbunjenom narodu i o tome da u svakom žitu ima kukolja, kao i obrnuto. Kaže Draža da su na Maljenu na njegovu vojsku pucali žandari. Jedan kapetan kaže da je dobro to što hapse komunjare. Aca misli da ne bi trebalo za sve kriviti komunjare. Sad se Živojin Mišić prevrće u grobu. Jedan oficir pita Acu Mišića da li smatra da bi danas Kolubara bila realna. Ako misli na ovu aferu s ugljem i bagerima, realna je. Draža pita Acu da li je moguć kontraudar kao u Velikom ratu. „S kim?”, pita Aca. Onda priča o svom ocu, velikom vojskovođi koji je ušao u istoriju. Za razliku od Radoša.

Aca je ljut na srpske oficire koji sede u Londonu, piju čaj i grickaju čajne kolutiće. Kaže da su neki pobegli a svi ostali su u logorima. „Nisu svi, prijatelju. Jedan ti je u kući”, kaže Dragoljub. Ustade, za njim ustadoše i ostali, ustade i Aca, izvinjava se, nenaspavan je od sramote i reume. Pita Dražu gde idu, jedan oficir umesto Draže: „Tamo gde Čiča kaže”. Ko je Čiča? „Ja sam Čiča”, Draža.

Opet smo napolju, i opet Manda. Pored njega sin Dragan. „Šta imaš u torbi?”, pita Manda. „Presvlaku”, sin Dragan. „Pitam te, bre, za ’leba”, Manda. Ima ovaj i ‘leba. „Pa, šta čekaš, vadi”, Manda. Ovaj vadi. Leba. Manda jede, dade malo i Milisavu (to je sin Dragan), dok jedu Manda pozdravlja frau Lujzu. Na nemačkom. Taras Buljba a zna nemački, svaka čast. Lujza je supruga vojvode Mišića. Evo i Acine žene, skuvala kafu. Najzad.

Manda šalje Milisava da odnese kafu u kuću, on je spretan, kafedžijin je sin. „Ja te pohvalih, nemoj sve to da raspeš”, viče za njim Manda. Milisav uneo kafu i rakiju, zveckaju čokanjčići. Draža neće da popije rakiju dok ne čuje od Ace hoće li njih dvojica da dižu Treći srpski ustanak. „Bolestan sam ja, Dragoljube. Krhke kosti…”, brani se Aca. „Kakve kosti, potrebni su nam tvoja krv, pamet, majore”, kaže Draža. I ostali vitalni organi. Pa neka ih zavešta. Draža čeka odgovor, napeto u prostoriji. Aca grli Dražu. E, sad živeli. Živeli. Čokanjčićem ću te, čokanjčićem ćeš me.

Još je 12. maj, valjda najduži majski dan, možda najduži te godine. A nije dugodnevica. Zvone crkvena zvona, iz crnog automobile izlaze prota, Stanoje Taralić, još jedan bezimeni, i Vukadinović. U crkvi služba, ovi ulaze u crkvu bez Vukadinovića, on je morao nazad, žuri da mu uruče povelju nekog udruženja. Stanoje u crkvi sreće porodicu, grle se, ljube, vladika drži slovo: „Braćo i sestre, gore i crnje dane… kroz vekove malo je dušmanima našim bilo patnje i nesreće naše… da hiljade i hiljade odvedu u stradanje… u ovom odsudnom trenutku, braćo i sestre, molimo se za našeg kralja Petra Drugog koji je morao…” Žamor. „…koji je pobegao…”, urla jedan. Komunjara, vidi se. Šta će on u crkvi? Mitinguje o ruskim seljacima, bratskom sovjetskom narodu. Za kraj izgovara parolu, kandidatkinju za najgluplju repliku: „Proleteri svih zemalja ujedinite se!” Prejeftino.

Sad nešto skuplje. Ekonomsko propagandni program. Taman da obavimo neke fiziološke radnje. Odmah potom idemo kod Nedića u goste. Šta ćemo kod njega u gostima kad on spava. Snaja ulazi, unosi kafu, ovaj se probudi, u bunilu je. Pardon, nije bila kafa, čaj je snaja donela i spremila se za pozorište. Ide s Jagodićkom na neki koncert, usput grdi Nedića zbog toga što ne zatvara vrata, može promaja da ga ubije. „Zašto si ti tako dobra prema meni?”, pita je Milan general Nedić. „Zar to nije normalno? Ja sam surpuga Vašeg brata, kada sam se udala uzela sam prezime Nedić. Zar nije dovoljno?”, reče snaja i ode na koncert.

Klinci u dvorištu igraju fudbal, stiže Joška Broz. „Tko najbolje tjera loptu”, ko preživi ovu repliku dobija povelju bilo kog udruženja. Ali tu nije kraj Bjelinog teksta: „Hoćemo li se malo zasladit?” Deli klincima bombone, uči ih da podele ravnopravno i na bazi bratstva-jedinstva radnih ljudi i građana, naroda i narodnosti a sve u duhu samoupravnog socijalizma. Kojim je sam samoupravljao. Kad su mu dosadile besede o bombonama ulazi u kuću, u njoj devojka. Davorjanka. Ona koju će tek da sahrani u dvorištu, u Užičkoj. „Kako si ušla?” Stvarno, kako je ušla? „Za jednu skojevku to nije problem. Nećete valda da pucate u mene”, kaže ona.

Opet klinci, igraju fucu, u jednom kadru. Onda Tito zamandali vrata. Iza vrata, znamo, ostala je i skojevka. Za jednu skojevku to nije problem. Odnekud se stvori Radko Polič. Zar njega nisu spakovali u kamion još u drugoj, trećoj epizodi? I posle raspakovali. Kuca na vrata. I ništa. To je bio taj kadar. Sad smo u seoskoj kafani, Boda sam u njoj pije kao alkos ostavljen od svih. Možda zbog toga što je dan baksuzan, 13. maj. Baka Vida budi devojčicu bez medaljona, Jevrejku, kaže joj da idu daleko i na sigurno, ali ne budi Maricu. Izlazi s koferima u ruci, vidi Bodu, ovaj se uletvio, presamićen nasred kafane. Vida i devojčica odlaze livadom.

Kamera od vrha drveta do podnožja stiže u Struganik. A drvo visoko. Evo ga Miloš Biković, kuca na vrata Mišićeve kuće, razgovara s jednom od Mišićevih snaha, pominje Vrnjačku Banju, raspituje se za Acu Mišića. Ova ne može ništa da mu kaže. Biković se zahvali i ode. U Montevideo. Kamera nas sada vozi po planini, rosnom cveću i drveću, maslačcima. Vojska. Dražina dvojica, evo i trećeg, pa onda konj. Evo još jednog. Na njima Draža i Aca.

„Tu smo”, kaže Aca.

„Lepo”, kaže Draža. Dabome, a ne ljepo, ljepo kao Bjela

Vojska. Podiže se logor, raspoređuju straže, sprema se ručak, loži vatra. Kolji, voda vri! Neko dolazu. Vojska, naravno. Dolazi Čiča, kaže major sa šubarom koji nije Jezdić, ali jeste stariji mesec dana. Vojska – zbor. Čekaju Dražu. Jedan njegov odlazi kao prethodnica, nosi zastavu, predaje je majoru sa šubarom. Draža gleda: „Hoćemo li, majore?”, pita Acu. „Hoćemo”, Aca.

Zastava je razvijena. Sin Dragan (Milisav): „Bili smo ovoliki put da dođemo ovde. Mogli smo da ostanemo kod mene, na Tari”. Manda ga gleda, a ovaj će: „Koja je ovo planina?” „Stvarno ne znaš?”, Manda. „Ne znam”, iskren je sin Dragan. „Naučićeš. Svi će Srbi da nauče”, Manda ga drži u neizvesnosti. „Pa, kako se zove?”, uporan je ovaj. „Ravna gora”, gori Mandi iz očiju. Brzi kadrovi planine, ima ih bar tri-četiri. Mirno. Vojska je postrojena Draži u čast. Draža se krsti, ljubi zastavu: „Gospodo oficiri i vojnici, pomaže bog”. Bog ti pomog’o! A sin Dragan će: „Ravna gora, znači”. Znači. Loša kopija, ja sam tu repliku već osmislio i napisao u jednoj od prethodnih kolumni.

Himna. Kraj. Titl: „Priča je inspirisana stvarnim događajima…” Ja sam inspirisan da pišem, vi ste inspirisani da čitate, mi smo inspirisani da ovo više ne gledamo, oni su inspirisani da se hvale serijom rekordne gledanosti, on je inspirisan da uzme kintu. I poneku povelju.

12. januar 2014.

*Ovaj tekst ili njegove delove nije dozvoljeno prenositi, publikovati ili na bilo koji način koristiti (osim šerovanjem sa ovog sajta na Facebook ili Twitter) bez dozvole autora.

• Tweet

Komentari