Zlatibore pitaj Taru…
06/07/2015 |Današnji dan, nekada je slavljen kao Dan Jugoslovenske narodne armije, jer je 22. decembra 1941. godine Prva proleterska udarna brigada imala prvi okršaj kod sela Gaočića i Mioča. Samo dan posle formiranja. Brigadom je komandovao Koča Popović, politički komesar bio je Filip Kljajić Fića, brojila je 1.200 vojnika. Sedamdeset dve godine kasnije, istog dana gledamo „Taru”, sedmu epizodu serije „Ravna gora”. Slučajnost.
U seriji nije decembar, počeo je maj, najzad. Prvi dan tog meseca, neradan je, proleterski praznik. Brdo, planina možda, zelenilo, da nije Zlatibor?, kuća iz koje izlazi žena. Kuća još u kadru, iz nje sad ne izlazi niko. Evo žene, prilazi kameri, priča sama sa sobom: „Koti, koti, pi, pi..” Odgovara joj kokodakanje. Ipak nije razgovarala sama sa sobom. Onda se penje stubama na tavan i uzima jaja. Iz gnezda. Na tavanu krletka, u njoj ptica, žena se čudom čudi otkud to tu; dok ptica peva nečije noge vire iz sena, žena ih štapom golica po đonovima. Žarko! Strina! Otkud ti? Otkud ja? Stvarno, otkud on i ona?! Žarko nije tri dana ništa stavio u usta, stigao noćas, ima podlive na licu. Od čega mu je to? Duga priča.
Žena, koja mu je i strina, hoće da ga vodi u kuću, on neće, hoće da njegovo spavanje u senu ostane njihova slatka tajna. O, bože kakvih se replika nećemo naslušati. Ne zna snaša zbog čega se i od koga Žarko krije. Žarko kaže da otac ne želi da ga vidi, ali da stric sme sve da zna. Malo se još porazgovaraše o stricu koji ima jevtiku, pa Žarko zamoli strinu da obavesti nekog (ne čuh koga) da je on tu, želeo bi da ga vidi. Strina pođe, Žarko joj kaže da sačeka, ljubi joj ruke, e, sad može da ide. Ode strina u kuću.
Kancelarija, neki tip diktira nešto što ima i deo teksta „čekamo dalja uputstva”, klati se pored stola, onda šeta s rukama na zadnjici, diktira nešto u vezi s Jevrejima koji moraju da predaju radio-aparate i hladnjake na elektriku ili im ode glava. Zašto hladnjake?, pita se ovaj. Stvarno, zašto hladnjake?
Zvoni telefon, Nedić zove već treći put, ovaj s rukama na dupetu neće da razgovara, nije kod kuće. Ako nisi ti, jeste Nedić. Sada smo u njegovom domu, on priča nešto u telefonsku slušalicu, vidi se da šmira, da s druge strane žice nema nikoga. Nedić se jada, nešto patetiše u vezi s rođendanom svoje unuke, hoće da joj pokloni dukat, eto, može u Smederevo i pod pratnjom da ide, on će održati reč i vratiti se. Klik. Veza je prekinuta, slušao ih DB. Onda kadar nemačkog kamiona. Pa, nazad kod Nedića na kafu. Snaja hoće nešto da mu odsvira. Ona je, inače, sestra Stevana Hristića, kompozitora „Ohridske legende”. Snaja svira. Čekam da završi. Dok ona svira, Radoš emituje arhivu, front, pucanje – deset sekundi. Snaja još svira.
Zalazak sunca, 2. maj je. Neki ljudi u kafani slave slavu. Koja slava beše 2. maja? Sećam se da se tog dana 2004. predao Legija… Ček da trknem po crkveni kalendar… Ove godine 2. maja bio je Veliki četvrtak (Veliko bdenije), onog 2. maja 1941. nemam pojma šta se slavilo. Uglavnom oni slave, Boda Ninković pominje Svetog Nikolu, sin Dragan kaže da onakav batak kakav je na trpezi nema ni u Beogradu. Neko lupa. Napolju, napolju, lupa. Uporan je, Boda sekirčetom razgrće zavesu, gleda u tmušu, taj još lupa, Boda otvara vrata. Vojska, Jugoslovenska u otadžbini, plus onaj koljač. Kafana je zatvorena, kaže Boda. A za Nemce kafana radi, dobro izgovori koljač naučenu repliku.
Evo i Draže, moli Bodu da se vojska odmori, da nešto i pojede. Bodi milo što ga vidi, biće mu zadovoljstvo da ih ugosti. Major Manda raspoređuje straže. Auuu, što je dosadno. Jedno devojče lomi pogaču, evo i majke, ona lomi drugu, vojska jede. Da razbije dosadu, koljač pita ono devojče kako se zove. Mara se zove, zar nisi čitao scenario! Koljač joj tepa: „Maro, Marice, slatko devojče…” Klinka nema ni 12 godina, za nju je gledanje ove serije zabranjeno. A koljač je, izgleda, i pedofil.
Draža i oficiri večeraju. Draža ne dozvoljava više od jedne čaše vina po vojniku. Napolju smo, u dvorištu, u mraku, samo reflektori snimateljske ekipe rade. Manda i Jezdić pričaju o crnim danima. Pa, noć je. Manda ogovara jednog majora, smeta mu što je krut. Major. A taj koji je krut još i predlaže da se maznu neke pare iz gradske uprave.
Malo, malo, pa kadar na tarabu, drveće i mrak. Slutim da će odatle uskoro neka nevolja. Manda ode da večera, mnogo je gladan, Jezdić gleda u tarabu, eno nekog. Nije nevolja, Tarabić je, gleda koja je to vojska stigla. Jezdić kaže da su naši. Tarabić mu reče da je tuda prošla vojska Koste Pećanca, prespavala, uzela vola i otišla da se bije. Jesu l’ platili? Bože sačuvaj!
Bodi u kafani nije jasno gde je vojska s Cera i Kajmakčalana, Draža mu kaže da je vojska dobra, ali da je moral slab. Tu je i slobodoumna Rusija koja će Hitleru stati na put. Jedan oficir – mislim da je Radošev sin Nedeljko – kaže da je jugoslovenska ideja propala, ujedinili se u izdaji Nemci i komunjare da unište Jugoslaviju. Draža ga umiruje, vreme će pokazati. Pokazalo je. A Manda je još gladan, slab je ketering na snimanju.
Koljač se sada šunja po kafani, za to vreme sin Dragan u podrumu toči vino iz bačve; koljač nateže neko slatko iz tegle, oblizuje se. Onda nešto lupi, kao kada kelner ispusti anjcer na linoleumski patos. Koljač se trgne, sin Dragan takođe, izlazi iz podruma, nosi kutlaču, ’ladno oružje. Nije ’ladno. Kako nije, u podrumu je baš ’ladno. Koljač gvirka kroz neku zavesu, sin Dragan ga štrecnu: „Šta ćeš tu?” Ovaj, kao, traži wc. Nema wc-a u kući, urinira se napolju. „Lepa ti je ona mala”, kaže koljač-pedofil. Sin Dragan: „Molim?” Koljač: „Je l’ ti to sestra?” Sin Dragan: „Šta to tebe interesuje?” Koljač grokće. Takva mu uloga. Kao svinja. Reklame.
Taman da malo odmorim ruke, a i procesor kompjutera, počeo da baguje. To je zbog koljača. Gotove reklame. U krevetu jedan svira frulu, loše. Ulazi Tarabić, gleda ga, prilazi mu, hod kamere po horizontalnoj osi, Tarabić okreće ovog s frulom, on sav krvav. San. To je samo Tarabićev san. Budi se prepadnut, žena Živana pita ga da l’ je sanjao. Sanjao si Žarka? Neću da ti kažem, odbrusi joj. U, al’ vam je dijalog.
Uđosmo u 4. maj, opet ona kuća s početka, strina nosi nekakvu zdelu, a Žarko je posmatra s tavana. Onda Žarko sakriva pištolj i uzima pticu iz kaveza, pušta je da odleti. Poravna malo ono seno što je ugnječio dok je u njemu spavao, pa i on siđe i pokuca na vrata one kuće. Ljubi se sa stricem. Stric ima jevtiku, prelazno je. On pomalo i radi, delje frule za panađure. Pita Žarka za Beograd, kadar na neke klince koji doručkuju. Ulazi mladić, Žarkov je brat, doneo stricu mleko, čudi se što vidi Žarka, al mu milo; čudi se Žarkovoj frizuri. E, to je po poslednjoj modi u Beogradu.
Sad Žarko i buraz mu, izlaze, prepadnu ona dva klinca. Žarko im doneo svilene bombone, klinci se otimaju oko njih. Malo im bombona Žarko doneo. Stipsa. Evo nas u šumi, Žarko i brat idu zagrljeni, malo ćaskaju o porodici, o učitelju Živadinu. Stižu, ima Žarko poklon i za dedu, to je onaj pribor za brijanje iz prošle epizode kada je morao da se lažno predstavlja kao brica, dok je onaj policaj groktao kao u ovoj epizodi koljač. Ima Žarko i „Majn kampf”, doneo ga majci da njim podloži „smederevac”.
Nemci! U zaklon! Maltretiraju Tarabiće zbog toga što ovi imaju bicikl a nemaju dokument o poreklu imovine. Utovaruju Tarabića u kamion, pod ciradom i seoski prota. Žarko isukao pištolj, al’ ga neupotrebi. Kolona nemačke mehanizacije prolazi, Žarko i brat zadihani, iz šume izlaze neki s oružjem, nisu vojska, civili su. Ma, znam ih, to su one komunjare s kicošem na čelu. Sad su svi na vrhu nekog brda, gledaju dole kako putem odlazi ona nemačka mehanizacija i odvozi Tarabića i protu. Ovi im s visine, hrabro, psuju majku. Nemačku, valjda.
Da ih Nemci ne bi čuli, evo nam arhive u kojoj Nemci pale sela, jedan Švaba sve to i snima, ljudi su u zbegovima. Sad ostatak porodice Tarabić sedi na kućnom pragu, stižu Žarko i brat. Sestra im se raduje, Žarku osobito. Dugo traje ta dirljiva scena. Onda planina, zelenilo, a nije Zlatibor. To je, valjda, ta Tara? Pisaća mašina kuca – kraj.
Fuf, još su samo tri epizode ostale. To sam saznao iz poverljivih izvora unutar Jugoslovenske vojske u otadžbini. Reče mi jedan major da je bilo predviđeno snimanje šezdeset dve epizode, ali da će biti emitovano samo deset do sada snimljenih, i gotovo. Nadam se da će u poslednje tri epizode Radoš stići do 17. maja. Tog dana mi je rođendan. Pa, k’o velim, da proslavim.
22. decembar 2013.
*Ovaj tekst ili njegove delove nije dozvoljeno prenositi, publikovati ili na bilo koji način koristiti (osim šerovanjem sa ovog sajta na Facebook ili Twitter) bez dozvole autora.