Želje, pozdravi i čestitke
01/02/2014 |Varate se ako mislite da je crno tržište tvorevina modernog doba. Postojalo je i kad smo se svi vozili u „fići”. Ko pamti drugu polovinu sedamdesetih, pamti i da je jugoslovenski pasoš na crno koštao koliko i „fića”. Pasoš s etiketom nesvrstanih svrstavao nas je u mobilnije narode sveta. Kako dođe vikend, tako mi u voz, pa kod rodbine u Baden Baden, a deca kargo Surčin franko Sidnej. Kakav je to standard bio! Imalo se. Putovalo se češće na Ponte Roso po farmerice nego u Vrnjačku banju na kiselu vodu. Da ne bude zabune, ne prizivam ni prošlost niti povratak u društvo Hajlea Selasija i drugova, samo konstatujem da je knjižica sa serijskim brojem „SFRJ i šest buktinja” vredela kao nekoliko godišnjih plata ruskog akademika.
Kada nam je 15. oktobra 2007. iz Pariza Božidar Đelić preneo tople želje i uveravanja Brisa Ortefea, ministra za migracije zaduženog za nacionaloni identitet, da – ako ispuni određene uslove – Srbija može da računa na belu šengensku listu u drugoj polovini 2008. tokom francuskog predsedavanja EU, ponadasmo se skorijem priključeniju zemljama bez granica. Reče nam tada Đelić i da je to prvi put da Srbija dobija rok za ulazak na belu šengensku listu naglašavajući da je ubeđen da Srbija ima kapacitete da to i postigne. Usput, pomenuo je i da je to najvažniji učinak njegove tadašnje posete Francuskoj. Okej, Božo, shvatili smo. Tvoje reči vrede više.
Od onog oktobra, „kapaciteta” i „najvažnijeg učinka posete” prođoše dve godine u kojima su prognoze da ćemo se u bližoj budućnosti nagledati sveta bile crnje od liste na koju treba da stignemo. Nadu ovih dana budi godišnji izveštaj Evropske komisije, koja je pozvala Brisel da odblokira Trgovinski sporazum sa Srbijom zbog napretka u procesu evropskih integracija i saradnje s Haškim tribunalom. Đelić poručuje da će Srbija do kraja godine razmotriti i mogućnost podnošenja kandidature za članstvo u Uniji. Još samo koji mesec, negde oko Deda Mraza i Božić Bate, i eto nas da bez čekanja u redovima ispred ambasada protutnjimo graničnim prelazima na kojima smo nekada vize morali da pokazujemo i Ištvanu i Dimčetu i Jonu.
Samo da se pomolimo da Holandija ne padne u depresiju i ne zatraži da joj – pre no što se saglasi s privilegijom našeg putovanja bez vize – izručimo građanina Ratka Mladića, uslov svih uslova. Ako pak Ajaks, Fejenord i PSV daju pristanak, moći ćemo bezvizno kod rođaka u Hag. Ali…
Za razliku od vremena „fiće” sada se nema kao onda. Presušilo, ne radi se, gladuje se, čeka se… Ni zeleno svetlo na evropskim putevima za građane južno od Karpata, a severno od Prokletija, neće umanjiti osećaj bezvrednosti i nemoći većine koja za taj put više nema ni „fiću”. Nemamo ni onu crvenu knjižicu s plamenovima, ali imamo belu šengensku listu i crno tržište na kojem naša biometrijska putna isprava vredi manje od „fićinog” auspuha s otpada.
I dok smo nekada lako prelazili granice noseći sošku na čijim je koricama gorela logorska vatra, sada nam nije mnogo od pomoći ni da nas orlovi s naslovne strane RS-pasoša prenesu u Rumuniju. E, gde je ono vreme kada smo švercovanu „vegetu” prodavali susedima, a najlon čarape Rusima, sve pazeći da nam, dok švercujemo, neko u gužvi ne drpi zlata vrednu ulaznicu za sve zemlje sveta. Dobro, ne baš za sve, ali tada Amerika i nije bila neka fora. Bilo je to vreme kada je „Mali princ” bio važniji od Paje Patka i kada se Ines razlikovala po boji papira svojih pisama.
Evo me u Vrnjačkoj banji. Pijem kiselu vodu – za toliko se ima – pišem, pišem i mislim, mislim kad će taj Baden Baden.
Draga Ines, čekaj me, ja ću sigurno doći. Samo me čekaj dugo.
Objavljeno na: „Objektiv“, 21. oktobar 2009.