Zdravica za Margaritu
31/01/2015 |Draga Ines,
Noćas je gorela biblioteka Ruske akademije nauka! Biblioteka koja pohranjuje 14 miliona knjiga! Ne smem ni da pomislim da je nešto od tog blaga sagorelo u plamenu. Da je bilo šta od vrednosti sada prah i pepeo! Nadam se da nisu stradali čitavi knjižni depoi, ne, neću da verujem; niti ijedna knjiga, ne, ne; ni jedan jedini list, nadam se da – ne!
Dok sam čitao vest o plamenu koji hara bibliotekom sve vreme osvrtao sam se kao da nešto tražim, čas levo, čas desno, ispred sebe, iza sebe… gledao sam police na kojima leže moje knjige do kojih mi je, a ti to veoma dobro znaš, stalo više no do bilo čega što posedujem. Ukoričeni znanje, umetnost, misli, vekovi. I na svakoj od knjiga faksimil mog potpisa, datum i mesto, kada je i gde kupljena, osvojena, poklonjena. Četiri hiljade takvih svedoka svega što se u prostoru koji krase događa. Među njima i one knjige koje si potpisivala o značajnim datumima. Samo nama značajnim.
Obilazeći Moskvu – onda kada smo je posetili u predvečerje raspada Sovjetskog Saveza – divili smo se toj instituciji jednako kao i Univerzitetu Lomonosov. Na stanicama metroa zastajala si kao ukopana: „Jesmo li mi ovo u nekoj lavri?” Lusteri, slike, ikone, niz lukova, arkade, sve je nalikovalo kakvom dvorcu. Znaš li da je prošle godine u samo jednom decembarskom danu moskovski metro prevezao gotovo deset miliona putnika?! Tamo se sve broji milionima, i mi smo onda bili dvoje među milionima turista koji krstare Moskvom. Tamo smo, za neku bagatelu koja se brojala kopejkama, kupili životopise Tolstoja, Dostojevskog, Pasternaka, Čehova, Puškina, Šolohova, Bulgakova. Liče na fascikle s likovim pisaca u kojima su listovi na kojima piše sve vredno njihovog života, ilustrovano fotografijama. Stoje u jednom delu moje biblioteke, namenjenom ruskim klasicima.
Gledam Bulgakova. Kada smo boravili u Kijevu, bili smo i u njegovoj kući-muzeju, Andriivsьkiй uzviz, zaboravio sam broj. Rekla si: „Ovo je hram Majstora i Margarite”. Da, nepotpunog i cenzurisanog prvog izdanja. I osim njega, osam verzija romana koje je Bulgakov napisao slojevito, kao paradigmu; knjiga za 21. vek, rekla si, ima tu svega, i psihologije, i fantastike, i satire, a ima i ljubavi, nasmejala si se. Mihailova parabola. Posle smo kupili onaj kofer koji kod tebe čuva moje rukopise.
Film Saše Petrovića, po motivima „Majstora i Margarite”, bio je takođe cenzurisan. I njega smo, kao „Paklenu pomorandžu” i još neke, gledali kriomice, u odabranom, konspirativnom društvu, kao da nešto od nekoga krademo. Ugo Tonjaci, Mimsi Farmer, Bata Živojinović, Pavle Vuisić, Ljuba Tadić, Fabijan Šovagović,… mačak,… sve ih pamtimo kao Maksudova, Volanda, Margaritu, Korovjeva, Pontija Pilata, Berlioza, Azazela,… Behemota…
Danas Kijev nije pitom kao tada, kada smo se kaldrmom spuštali ka Bulgakovljevoj kući. Bulgakov danas ne spava u miru. Tamo besni kob rata, kažu novog Hladnog rata Istoka i Zapada. A istina je da se užarenost neprijateljstva nalazi na vrhu ledenog brega koji otapa vatra oružja.
Lepša strana ovog sveta jeste sinoćna večera s Vojom kod Dekija u restoranu koji sam ti već pominjao kao mesto dobre hrane, dobrog vina i besprekorne usluge – Le Molière. Bogata „Cezar salata” i cabernet sauvignon, nekrunisani kralj vina, stigao iz Bordoa. Kao da smo slutili, razgovarali smo o ruskim piscima, pominjali Bulgakova, prisećali se scena iz filma Saše Petrovića.
A onda iznenadno Vojino pitanje: „Kako je Ines? Javlja li se?” Da, piše mi, dobro je i kada nije dobro. Gledao me je neko vreme upitno, a kao da mi čita misli, sipao je vino meni, pa sebi, podigao čašu i nazdravio: „Majstore, za Margaritu!”
D.
subota, 31. januar 2015.
Beograd