Zakon kame
04/07/2015 |Javljaju mi se prijatelji, poznanici i poneki iz familije koji ne stižu da odgledaju svaku epizodu serije „Ravna gora”, imaju neka preča posla, plaste seno (kad mu vreme nije), pastrme – učestvuju u svinjokolju – pripremaju se za slave, predu vunicu, uglavnom – nisu dokoni da gledaju seriju, pa me mole da im prepričam epizode koje propuste. Kako, svako od njih, propusti po neku, moram da pišem o svakoj. Tako stigosmo do 5. epizode prepoznatljivog naslova „Kama”. Ne preporučuje se mlađima od 12 godina, a ni onima sa osetljivim stomacima.
Najpre generalni sponzor, „Svislajon” Gornji Milanovac, da gledanje bude slađe. Pre špice, arhivski materijal. Potom špica. U njoj cela familija, otac Bajić, sin mu, kćer i zet. Samo što taj nije Bajić, nego Jočić. Na pijaci smo, ili nekom saboru, vašaru, poselu, nevažno, važno je da je 18. april 1941. godine i da Milisav (sin Dragan) obrće neko šilježe na ražnju, zove ga sestra, mora u podrum kod oca.
Total. Stigao predsednik opštine u selo. Total traje, ovaj silazi s kola, odlazi na stepenice, još ne vidimo ko je čovek, osim što je predsednik. U totalu. On javlja da je kralj Petar – koji je u prethodnoj epizodi povraćao u Crnoj Gori – pobegao iz zemlje. Smučilo mu se, valjda, pa otišao. Predsednik opštine kaže da ponovo dolaze crni dani i da kapitulaciju nema ko da potpiše. Narod kliče: „Proći će kao 1918-e!”
Milisavljev serijski otac (Boda Ninković) i on, sin Dragan, vrzmaju se međ’ kacama i turšijom. Daj „šarca”, kaže Boda, sin Dragan daje; daj puškomitraljez, sin Dragan daje; daj puške, sin Dragan daje. Boda sve to trpa u nekakvu rupu. Arsenal vredan divljenja. „Ponovo je došlo vreme da je Srbinu važnija puška od ‘leba”, kaže Boda. Neće on da položi oružje, hoće da se bori. Pomera kacu s kupusom, ispod nje rupa, u rupi novac. Ima tu i zlatnika, „kajzera”. A pištolji? Zamalo da ih sin Dragan zaboravi. I oni završiše u rupi, s onim dugim cevima.
Sad kupaju neku devojčicu. Ne njih dvojica, nego majka Vida i Milisavljeva sestra. Devojčica nosi medaljon oko vrata i, ni za živu glavu, neće da im ga da, hoće samo Milisavu. Pođe sestra po Milisava, on dolazi, devojčica mu daje medaljon i spremna je za kupanje. Milisav i sestra mu, gledaju medaljon, u njemu dve fotografije – na prvoj devojčica s majkom, na drugoj njen otac.
A on, njen otac, 20. aprila u Beogradu, po mraku beži od Nemaca, trojica ga jure, pucaju, on beži, oni pucaju. Ne znamo da l’ ga ubiše. Po istom mraku, i u istom gradu, grupa civila upada u jednu kuću. Ilegalci su, otpisani. Kuća je vlasništvo nekog buržuja, tako bar ilegalci tvrde. Malo, kao, opljunu po toj buržoaziji, ali im se, ipak, ostaje da u toj kući zanoće. Pri plamenu sveće, jedan priča i razvlači nekakvu mapu: „Crno je fašistička čizma, crveno je proleterski Sovjetski Savez”. Ovi ostali klimaju glavom, ukapirali su ko je u kojoj boji. Ovaj nastavlja, prenosi poruku Kominterne: „Monarhija je izdala zemlju i narod. Sutra, svi po nalogu Partije, idete u svoje zavičaje na zadatke. Ja ostajem u Beogradu”. Ne ide mu se iz grada, ima plaćen Bus plus, šteta da mu propadne. Onda kaže: „Majstore, podeli oružje”, i odlazi da zaliva pljuvačkom buržujske predmete po kući. Kad, ono, pucanj!
Ko je pucao? Jednom od onih „majstora”, kojima je podeljeno oružje, tresle se ruke. Taj kaže da mora hitno u toalet (da nije buržujska kuća, bio bi poljski nužnik), da promeni „pampers”. Tvrdo, bato?! Dramatika, čista ništica. Onaj što dugoročno ima plaćen gradski prevoz u Beogradu seiri neke parole nad buržoaskim ukrasima.
Evo nas u nekom zatvoru. Žica. Logor. Muzika (iz ofa). Dovode potpukovnika Jugoslovenske vojske (Radko Polič) onim kamionom u koji su ga utovarili na početku epizode „Pukovnik”. Je l’ uspevate da pohvatate fabulu? Ok, nastavljamo. Zarobljenike pregleda lekar, jedan Radku iza leđa kaže da Srbe odvajaju, a Slovence i Hrvate puštaju. Radko je Slovenac. U seriji, a i inače. Nemački oficir utvrđuje njegov identitet, šprehaju na Nemačkom. Nemac traži ausvajs, udara pečat: „Slobodni ste”. Radko odlazi. Onda se Nemac bezrazložno dernja da ga čuju svi Srbi, Hrvati i Slovenci: „Los, los, šnel, šnel…” Urla. Čemu dranje, ničim neizazvano? Mislim, nije bilo neke dramaturške potrebe za nacističkim gnevom u, inače, mirnoj epizodi.
Arhiva. Sve isto kao i prethodno: zarobljeni srpski vojnici. Šta tu traži arhiva, bog-te-pita?! Posle arhive, podrazumevaju se reklame. Najava za „Šou svih vremena”. Pa, zar to već ne gledamo? Sad, reklama za margarin – „Dijamant, ili ništa”, što je zamena za „U sve se meša”. Onda reklama za albume i samolepljive sličice fudbalera Zvezde i Partizana. Je l’ to sad neka simbolika?
Dočekasmo 21. april, dva dečaka stoje uz zid seoske kuće, jedan od njih svira svirajče, ovaj drugi ne svira, on sluša. Razgovaraju nešto – kad prvi prestane da svira – uglavnom ništa važno. Onaj opet svira. Odlaze. S prozora ih zove strina, Đorđe, Radojica, tako se zovu. Ne haju, odoše. Strina Živana u sobi sa starinom koja ruča. Replike. Strina plače. Replike, opet. Smušen dijalog, pa psovanje pseće matere Nemačke ili tome slično (u originalu – pas im mater Nemačku). Ljut je, čiča, kao puška. Ali, kad priča ne zavrće u dijalektu i narečju k’o ostali seljani, čini se kao da je ras’o na velegradskoj kaldrmi, ili mu ide književni srpski od ruke. I jezika. Ili mu je, može biti, istekla povlastica za Bus plus pa se odselio na selo.
Opet smo tamo gde smo bili na početku. Samo što ne agituje predsednik optine, nego neki učeniji, mislim da je student. Govori protiv kralja i krune, industrijalaca, fabrikanata, trgovaca i buržoazije uopšte. Seoski miting. Okupljenom narodu kaže: „Ali, tu je junački Sovjetski Savez, majčica Rusija. I samo komunisti i Rusija mogu da spasu Srbe”. Našao pred kim će to da priča. Slušao ga pop, pa veli: „Samo bog to može”. A i on našao pred kime će to da priča. Uaaaaaa!!!! Zamal’ ga ne obesiše. Nekrsti.
Noć. Vojska u avliji večera. Mislim, srpska vojska. Jedan neće da jede, doktor mu zabranio. Ne jede petkom. Tu je i Draža, puši na muštiklu. Stižu neki, vode dvojicu vezanih. Muslimani? Jesu. Ovi koji ih sprovode kažu da su muslimani priznali sve, da špijuniraju srpsku vojsku. U otadžbini. Draža naređuje: „Odvezuj!” Milorad Mandić Manda prenosi naređenje: „Odvezuj!” Ovežu ih. Uvode ih u kuću, Draža pita da li su žedni. Jesu. „Jeste li gladni? Ima jagnjetine, možete slobodno da jedete”, kaže im Draža. Nisu gladni. Njih dvojica su otac i sin, Esad i Esad. Drugi je, mlađi Esad, gluvonem. Draža im kaže da su njegovi mnogo ljuti zbog popaljenih srpskih sela. „Nismo mi, dina mi, i naše su zapalili”, pravda se Esad senior. Ne zna ko im je zapalio selo.
Majore, je l’ mu verujete? Major veruje samo svojoj majci. A, vi, ostali, da li mu verujete? Ni ostali mu ne veruju. E, ali Draža mu veruje, vidi da je Esad čestit čovek i dobar domaćin, kaže mu da su oni isto, dve voćke sa istog drveta (aludira na Srbe i muslimane), da moraju jedni drugima da čuvaju leđa, i u to ime oslobađa ga, i sina Esada, takođe. Šalje ih kući. Onoj spaljenoj. Kaže im: „Rat sav šljam istera na površinu”. I tu sad moram da napravim pauzu za jednog pesnika:
„Rat je”, kaže Persi Biš Šeli, „državnika igra, uživanje popova, šala sudija, plaćenih ubica, zanat, a za kraljevske ubice, čiji je presto sraman kupljen izdajstvom i krvlju, hleb nasušni i oslonac njihove vlasti.”
Pošto smo od pesnika nešto naučili, da privodimo kraju. Esad i sin ljube Draži ruku, odlaze, prate ih dvojica vojnika na putu u slobodu. Ali! Jedan vadi kamu, presuđuje ocu Esadu, drugi srpski vojnik zaprepašćen, pita ga: „Šta to uradi, budalo?”. Puštaju glovonemog, mlađeg Esada. A koljač će: „Mali neka ide, ionako ne može nikome da kaže. A i nije za pričanje”. I nije.
I bi kama.
8. decembar 2013.
*Ovaj tekst ili njegove delove nije dozvoljeno prenositi, publikovati ili na bilo koji način koristiti (osim šerovanjem sa ovog sajta na Facebook ili Twitter) bez dozvole autora.