Vunena vremena

22/03/2015 |

• Otisak vremena

Vreme prošlo.

Kada je pesnik Gojko Đogo početkom osamdesetih godina prošlog veka neko vreme nebo posmatrao podeljeno na kvadrate, bilo je to doba nezaraslih rana komunizma u raspadu i titoističkih ideala kojima su se tada hranili i neki budući sledbenici demokratije. Zbog zbirke pesama „Vunena vremena” Đogo je neko vreme odležao iza rešetaka, potom bio i jedan od trinaestorice intelektualaca koji će 1989. godine obnoviti rad Demokratske stranke, da bi njegov politički angažman zaoštrio udesno u smeru kojim je išao i Radovan Karadžić.

Dušebrižnicima i samozvanim vlasnicima Titovog nasleđa zasmetala je Đogova zbirka koju je obeležila metafora kojom je nekadašnju plavu i belu ljubičicu iz pesama narodnooslobodličkog ciklusa nazvao pacovom s Dedinja. Zbog pokušaja da evoluciju uvede u poseban tok i od flore načini faunu, Đogo je kao disident bio osuđen na dve godine robije, što je u to doba bilo čak i poželjno.

Momo Kapor, neumorni beležnik beogradskog života, onog vidljivog a i onog underground, pričao je i beležio kako je neko prijavio pisca Miodraga Bulatovića da je u Klubu književnika ogovarao Privrednu reformu, „remek-delo” Titovog vremena. Na suđenju, kao svedoci, pojavilo se Buletovo društvo za kafanskim stolom: Matija Bećković, Borislav Pekić, Duško Radović, Predrag Palavestra i Mirko Kovač. Bila je to 1966. godina, vreme Brionskog plenuma i pada Aleksandra Rankovića, i procesa Bulatoviću. Kaže Kapor da su i legendarni Iva i Buda, zakupci Kluba književnika, zanemarili kelneraj i pridružili se društvu koje je nad kariranim stolnjakom prepričavalo suđenje.

Klubom se vazdan motao izvesni Mujo Đ., koščat Crnogorac, koji se muvao između stolova, skupljao infomracije i, kao savestan građanin i policajac, prosleđivao ih Tamo gde treba. Toliko se odomaćio da su već svi znali da je doušnik pa nisu prezali ni od toga da ga zamole da im prekoreda produži lične karte ili pasoše, što je on doživljavao kao posebnu počast.

Rekosmo, neko je prijavio Buleta da ogovara Privrednu reformu. Možda Mujo Đ.? Uglavnom, proces je vođen u Četvrtom opštinskom sudu kod Kalemgdana, u nekakvoj jazbini, godinama neokrečenoj sudnici, nalik onim iz Kafkinih romana. Sudija krupan, ćelav i s važnom značkom na reveru, prekoputa Bule na crnoj optuženičkoj klupi.

Sudija je pozvao svedoka Bećkovića koji je odmah želeo da zna ko je oklevetao Bulatovića.

„Niste Vi ovde da postavljate pitanja”, reče sudija. „To je moj posao”.

„U tom slučaju, ja želim da izvlačim pitanja, a ne da me Vi pitate šta Vam padne na pamet”, njemu će Matija.

„Pravo da zna ko ga je prijavio ima samo okrivljeni”, bio je sudijin stav.

„Ja se osećam kao Kafkin Jozef K. Ne znam ni ko me je ni zbog čega prijavio”, branio se Bulatović. Pošto mu je sudija rekao da će i to saznati, pozvao je svedoka Duška Radovića.

Duško, priča Momo, pospan, ubijen dosadom, na pitanje da li je čuo da je Bule ogovarao Privrednu reformu, odgovara:

„To je isključeno, a da je to zaista uradio ja bih bio prvi koji bih ga prijavio; ne bih dozvolio da mi neko drugi to uzme ispred nosa”. Na red je došao i Pekić koji je u doba komunističkog progona i Informbiroa već imao iskustva sa sudijama i zatvorom.

„Da li ste bili prisutni kada je optuženi Bulatović ogovarao Privrednu reformu?”, bilo je novo sudijino pitanje.

„On nije nikada ogovarao”, bio je Pekićev odgovor.

„A da li je neko drugi ogovarao?”, uporan je sudija.

„Jeste!”

„Ko je to bio?”

„Ja”, mirno je odgovorio Pekić.

„Šta ste Vi rekli?”, nezaustavljiv je sudija.

„Rekao sam da je to najveća glupost koja se može zamisliti i da ugrožava kulturne vrednosti”.

„A šta je na to rekao optuženi Bulatović?”

„Ne sećam se tačno, ali znam da je to bila neka beskompromisna, najljuća reč koja se može zamisliti”. Potom ustaje Bulatović, stavlja desnu ruku na grudi:

„Kazao sam tada da je to naš jedini izlaz!”

„Da li Vas je ubedio?”, pita sudija Pekića.

„Naprotiv, još sam bio ubeđeniji da je to najveća moguća glupost”.

„A gde se odvijao taj razgovor?”

„U mojoj kući”.

„Ko je još bio prisutan?”

„Samo nas ddvojica”.

„Šta da radim s ovim?”, hvatao se za ćelu sudija.

„Sad je to moj slučaj”, rekao je Pekić, „a Bule je nevin!”

I bi proces.

Pravo iz sudnice, Bule je ušao u telefonsku govornicu i pozvao Muju Đ.

„Zamisli, Mujo, neko me prijavio da sam ogovarao Privrednu reformu”.

„Ma nije moguće! Pa, šta misliš, ko je to uradio?”, nevino će Mujo Đ.

„Ja mislim, ti!”

„Hajde da se vidimo”, predložio je Mujo i nađoše se u bifeu.

„Slušaj, Bule”, poče Mujo uz vinjak, „moraš da me razumeš, dugo nikog nisam prijavo, pa sam prijavio tebe da ne bih ostao bez posla, a znao sam da tebi ionako ne mogu ništa”.

Vratimo se prvom slučaju. Na suđenu Gojku Đogu ključni svedok bio je pesnik Brana Petrović, urednik „Prosvetine” zbirke koja je objavila „Vunena vremena”. Dolazi Brana posle suđenja u Klub književnika i priča kako ga je sudija optužio da je omogućio štampanje neprijateljske knjige.

„Ali to o drugu Titu je fikcija, čista fikcija, druže sudija”.

Sudiji baš i ne beše jasno to u vezi s fikcijom te je Brana morao da objasni:

„Vidite, druže sudija. Mene je jedanput moja tetka vodila kroz Čačak za ruku. Bio sam mali, nisam imao ni deset godina i tetka mi reče da pogledam u nebo iznad crkve gde se upravo pojavila Bogorodica. Pogledao sam, ali Bogorodica istog časa nestade. Zbog čega? Jer je bila fikcija, a i crkva iznad koje se pojavila bila je takođe fikcija, jer je uopšte nije bilo…”

„A gde živi Vaša tetka?”, pita sudija.

„Ja uopšte nemam tetku, i tetka je fikcija”.

Vreme sadašnje.

Glumci Zaječarskog pozorišta „Zoran Radmilović” Vujadin i Vladimir Milošević dobili su otkaze zbog, kako navode, učestvovanju na mitingu opozicije u tom gradu, održanom 9. marta. Na spekulacije da su oba Miloševića politički nepodobna, upravnik Pozorišta Vladimir Cerović odgovara da je u toj kući urađena nova sistematizacija radnih mesta u kojoj za dvojicu glumaca-mitingaša mesta nema.

Vujadin Milošević i njegov prezimenjak Vladimir, nosioci su pozorišnog repertoara, pa se nameće logično pitanje: Ko će po sistematizaciji, urađenoj na brzinu, preko kolena i po hitnom postupku, naslediti sve naslovne uloge koje ta dva glumca igraju? Suflreri, inspicijenti, nosači tacni, kafe kuvarice, tetkice…?

Vujadin, koji je široj publici poznat po ulogama u filmovima „Šejtanov ratnik”, „Artiljero” i „Šišanje”, na svom fejsbuk profilu napisao je da su on i Vladimir ostali bez posla zbog pesme „Svi na protest” otpevane na mitingu. Otkaze im je uručila sekretarica, a optremninu i sedam zaostalih plata nisu dobili.

Pesma „Svi na protest” posvećena čelnim ljudima Zaječara, obiluje nezadovoljstvom, revoltom, buntom i tekstom koji se izučava kao klozetska poezija, čiji je rodonačelnik Bora Đorđević. Nisam neki fan pojedinih izraza kojih u pesmi ima, ali sam još manje ljubitelj suđenja pesnicima i otpuštanja glumaca zbog otpevane pesme. Toga se, u najmanju ruku, gnušam.

Ukoliko su se neki u pesmi prepoznali, sami su se razotkrili; ukoliko im je nešto u pesmi zasmetalo, uvredilo ih, mogli su da presaviju tabak pa pravac kod sudije. Ćelavog. Ukoliko su hteli sudsku zadovoljštinu i satisfakciju, mogli su ih dobiti pravno i demokratski (čime se inače diče!?). Otkaz glumcima zbog uvredljivog teksta pesme jeste nemoć sakrivena iza tobožnje sistematizacije. Kafkijanski, bez suda i presude.

I grad Zorana Radmilovića ima svog Muju Đ. Ako mu glumci smetaju, Mujo je u velikom strahu. A možda je sve ovo fikcija. Ili nije. Vremena su inače ili-ili. Zato, pevaj brate, vunena su vremena.

Objavljeno na: http://www.dnevno.rs/info/drustvo/50687/kolumna-vunena-vremena, 22. mart 2015.

• Tweet

Komentari