Vodeni grad od snova i mašte
27/04/2015 |Ovo se zove zaludan pokušaj da se bude jači od prirode. Jednim papirom odlučeno je da Beograd i definitivno izađe na vodu iako svojim obalama vekovima uranja u čak dve reke. Da se prestonica bućne u korito Save potvrđeno je Ugovorom o izgradnji Beograda na vodi koji je srpska vlada potpisala s partnerom iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, prema kom će Srbija biti vlasnik 32, a arapski partner 68 odsto kapitala. Procenti neodoljivo podsećaju na posed lopte kada Barselona gazi protivnika.
Potpisnici ugovora, vlada Srbije i kompanija „Belgrade Waterfront Capital Investment LLC”, čiji je vlasnik kompanija „Eagle Hils” obavezali su se da izgradnja zamišljenog (i izmišljenog) grada na vodi – koji postoji još samo kao maketa – traje maksimalno 30 godina (?!), a da 50 odsto radova mora biti završeno za dve trećine tog perioda. Trideset godina je više od sedam puta duži period od onog koji je 18. marta ove godine obećao predsednik vlade: „Za četiri godine će i poslednji objekat s makete biti gotov”. Tom prilikom rekao je i da će dve kule i promenada biti gotove za godinu dana. Ako je tako, neka odbrojavanje počne odmah. I sada.
Ko se drznuo da četvorogodišnji rok za nicanje grada iz vode produži na čak 30 godina? Ko se usudio da projekat razvuče na 30 godina ako je predsednik vlade izjavio da je „u jednom danu 1.000 ljudi pokazalo interes za stanove. Mislim”, rekao je tada, „da su pola od tog broja stranci, a pola domaći, što je za nas svakako izvanredno”. Savršeno, sad smo već na pola-pola, petnaest godina na stanove čekaće stranci, a narednih petnaest domaći kupci. Može i obrnuto.
A da možda rok ne zavisi od osnivačkog kapitala kompanije „Eagle Hils” koja, prema podacima Agencije za privredne registre, u posao startuje s osnovnom sumom od 100 dinara!? Bez obzira na tu činjenicu, predsednik vlade u pisanoj izjavi nakon potpisivanja Ugovora za projekat Beograd na vodi poručuje: „Veliki gradovi i velike zemlje izgrađeni su na velikim snovima čija je veličina deo ljudi zastrašivala. Zahvaljujući projektu Beograd na vodi uposlićemo desetine hiljada ljudi, obezbediti rast građevine i tercijalnog sektora, ovo će biti najlepši deo grada i Srbije i time ćemo se svi ponositi”. Pa, da se onda ponosni, poneseni i zaneseni, (po)nosimo…
Sume kojima se barata u Ugovoru izražavaju se u milionima evra koji će biti ugrađeni u temelje novog grada na površini od milion kvadratnih metara. Kada proklija, biće tu i čitava dva miliona metara korisne građevinske površine. Samo da reka nadođe i da armatura nabubri. Poželjno je i zalivanje.
Dok je potpisivanje Ugovora trajalo nezadovoljni građani protestovali su ispred zgrade Geozavoda u kojoj je, osim potpisnika, smešten i ceo Beograd na vodi. Od stiropora i šper-ploče. Ono što je zamazano plavom bojom, to je voda. Sve ostalo na maketi, postoji da zamaže oči. I dok su ovlašćeni potpisnici ostavljali svoj krasnopis na papiru kojim se garantuje tridesetogodišnja neizvesnost, zgrada Geozavoda bila je ograđena tramvajima koji su slučajno, i baš na tom mestu, na kružnom toku, morali da stanu. Da i njima nije u elektro-mrežu ušla voda? Nije, što se može zaključiti iz dva izvora. Prvi, koji očigledno ima ulogu da javnosti zamazuje oči i inteligenciju, gradonačelnik Siniša Mali izjavio je: „Što se tiče tramvaja, oni nisu mogli da prođu zbog okupljenih građana, a saobraćaj je normalizovan posle završetka protesta”.
Drugi izvor tvrdi drugačije, a zove se vozač tramvaja – u stara vremena tepalo mu se kočničar – koji je izjavio da mu je „naređeno da tu stane”. Da tu stane kako bi tramvaj prestavljao zaštitni zid koji će delegacijama suziti vidokrug; da bude barijera koja će sprečiti da potpisnici vide demonstrante na ulici. Živ nisam za sudbinu vozača tramvaja. Tog možda više nećete videti u nekom od šinskih vozila Gradskog saobraćajnog. Ne zbog toga što je kočničar, nego zbog dugačkog jezika. Možda ga pošalju na disciplinsku komisiju, ili bude suspendovan, možda ode u prevremenu penziju, bude tehnološki višak, a možda bude unapređen u zamenika narodnog heroja.
Mislim da mi je sinulo zbog čega Beograd na vodi neće biti izgrađen za četiri, već za 30 godina. Poenta je u snovima. I u mašti. To su temelji vodenog grada čiji bi završetak virtuelnosti mogao da se uklopi sa jednim davno obećanim, zaboravljenim (takođe zaludnim) projektom. Za nekih tridesetak godina, kad kroz njega prođu one Miloševićeve brze pruge Srbije.
Objavljeno na: http://www.dnevno.rs/info/drustvo/54299/kolumna-zaludan-projekat-na-temeljima-maste-sta-je-zajednicko-fk-barselona-i-beogradu-na-vodi, 27. april 2015.