Veliki brat na farmi
01/02/2014 |Jedan vizionar, poslednja adresa Utreht (Holandija), imao je i nadu i ideju dok je pevao mazurku, a onda mu se zanavek sve smučilo, pa je odlučio da ode i da se nikada ne vrati. Ubilo ga beznađe. Zove se Branimir Džoni Štulić. Pre no što će otići za strankinjom sa plavi ajs, otpevao je „Ravno do dna”, 25 godina pre nego što će dno biti izvesnost naših, a verovatno i budućih života.
Nije Džoni bio dokon da u nedeljno popodne (nogometni dan) nema druga posla osim da peva o užasu naše furke i filigranskom pločniku grobnice za Borisa. On je samo najavio cirkus koji će, uprkos vapaju No passaran, zaigrati i pred našom kućom. Ili baš u njoj. Orvel je na sličnu temu govorio o tome da nas neko posmatra pominjući i nekog Velikog Brata. I bi tama.
I bi cirkus. I menažerija.
A pod šatrom žena s bradom, žena-riba, čovek-konj koga od milošte zovu kentaur, akromegalija od dva i po metra, pile sa četiri noge i zmija sa dve glave. I šećerna pena. To na našoj livadi još nije viđeno, a bogami ni na salašu. Ne bi ni sada da nema etra i kabla, blagodeti moderne civilizacije. Prosečan konzument predstave potpuno je nezaštićen kad mu pred očima iskoči pet tatua, dve silikonske trojke i jedno nešto koje ne može da obavlja dve funkcije istovremeno – da misli i da diše.
Ugrožena prava dece, starih, nejakih, poštenih, siromašnih, bespomoćnih, nezaposlenih, prosvećenih, elokventnih, obrazovanih, pismenih, mudrih i svesnih – sa posebnim akcentom na poštovaoce dela Džonija B. Štulića – nema ko da zaštiti. I prava svih koji su čitali Kortasara, divili se Mandraku i znaju napamet sve replike koje su izgovorili Korto Malteze i Modesti Blejz. Svih koji su bili na koncertima što su počinjali stihom „Ruke pružam sada prema nekom” i koji znaju da Zagreb ima isti pozivni.
Kaže mi prijatelj, vrhunski televizijski voditelj, da su poplava cirkuskog glamura scene, scenografija i tehnika, i nedostatak ideje udavili sadržaj i radnju. Opominje i da cirkuske predstave sa etiketom „ne preporučuje se mlađima od 18” mogu da budu igrane samo u kasnim noćnim satima, nikako posle ručka i večere. Ne zbog ambijenta noći i atmosfere, nego zbog apetita. Teško padnu na želudac. Pita me zabrinut: „Kamo dalje, rođače, ako znaš da raspolagati tuđom mukom nije mala zajebancija?”
Nije, prijatelju, jer pokretni cirkus (rijaliti „Veliki brat” i „Farma”) koji je s prvim danima jeseni banuo niotkuda najavljuje hladnu, tešku i tužnu zimu. Od livade do salaša i nazad vode dva putića koja se, kao i paralelne prave, seku negde u beskonačnosti. Znao je to Džoni još onda, zbog toga je i otišao. Ako nas neko ne vrati na sunčanu stranu ulice, neumitno svi odlazimo zajedno u noć. S tim u vezi, očekujem da se oglase borci i organizacije za zaštitu od cirkusa, livade i salaša. Ne bi škodilo ako bi se apelu pridružili i Green Peace, UNESCO, Save The Children, a nemam ništa protiv, i UEFA i NATO. I Ines.
Objavljeno na: „Objektiv“, 13. oktobar 2009.