Topla ledena noć
22/01/2015 |Dragi D,
Pročitala sam sve vesti o Kemalu Montenu do kojih sam došla. I ovdašnje novine pišu o njemu. Neko vreme provela sam ćuteći, sama u kući, a onda sam pozvala Ivonu. Već je znala. Fulvio joj je saopštio. Videla sam i šta je Bregović izjavio poredivši Kemu s velikim drvetom koje je palo. Ali grane se nisu i neće sasušiti, dopunila bih Bregu.
Nadam se da to što je Goran rekao za Kemala nije parafraza nečega i nekoga, da je njegova umotvorina, da nije kompilacija koju je pokupio iz delova nečije literature. Kažem ovo zbog toga što sam oduvek bila podozriva u vezi s njegovom muzikom za koju sam, i onda, govorila da je preopterećena ruralnim poskočicama. Bil sam u pravu, slagao si se. Nisam volela čobanski rok, pa to ti je. Nisi ni ti pa smo ipak bili i kod Hajdučke česme i na Hipodromu, i još na devet koncerata Bijelog dugmeta. Činilo smo to da bismo se upisali u istoriju, da nam ne bude žao ako propustimo ono što je tada bilo podignuto na nivo spektakla. Volela sam tek poneku njihovu pesmu. Možda onu za malu pticu.
I sve što je posle odsvirao, na čemu će steći svetsku slavu i koncertirati na svim kontinentima, bilo mi je otužno prepevavanje samog sebe, kupoprodaja svega što je iz muzičkog sveta pokrao pa mu vratio, i naplatio. Kao pijačni preprodavac tuđe robe, nakupac koji sveže kupljeno skupo proda kada je već gnjilo i usahlo. To sam mislila, a i govorila ti, i pre nego što sam zabrazdila u klasiku, životni poziv profesora klavira na prestižnom Konzervatorjiumu, ovde, daleko.
Nerviralo me i to što sam ga na Rok spektaklu, na Stadionu JNA, drugog dana septembra one godine, videla u sakou od lana na koji je nakačio bedževe Merilin Monro. Jeste, strašno me je to nerviralo jer sam ti samo nekoliko meseci, u komisionu kod Filozofskog fakulteta, kupila gotovo isti takav sako i zadenula na njegov rever bedž nesrećne Norme Džin, koja je volela više muškaraca istovremeno. Ukoliko ih je zaista volela. Džejms Doherti, Džo Di Mađo, Marlon Brando, Artur Miler, Džon F. Kenedi, pa i brat mu Robert, neke njene javne i tajne ljubavi. Jedan policajac, jedan bejzbol igrač, pa glumac, pisac, predsednik SAD, senator iste zemlje… i pilule za spavanje. Jaka doza. Možda ispijena protivno njenoj volji. Otšla je rekom bez povratka.
Svejedno, dopala mi se ta neobična devojka u ulogama fatalne lepotice za kojom su uzdisali muškarci jer više vole plavuše; imala sam neki poseban odnos prema toj plavuši koja traži način kako da se uda za milionera; svidela mi se simbolika sedam godina vernosti te neobične devojke kojoj iz rešetaka na trotoaru podzemni vazduh podiže haljinu; i na kraju, shvatila sam da volim to što neki vole vruće. Zbog toga sam ti na rever okačila bedž s njenim likom. Posle koncerta na stadionu, besno sam ti ga strgla. Ma, koncert nije ni bio završen, a bedž sam ti već skinula i izgazila.
Mnogo vremena i prostora u pismu zauzelo je moje objašnjenje zbog čega nikada nisam mirisala Bregovića. Zbog toga što mi je bila otužna njegova prepredenost i prenaglašene lažna naivnost i nevinost, i neprestano negiranje sopstvenog dela kojim je zapravo – a na vreme je shvatio da to tako treba da radi – davao veći značaj svemu što je uradio istovremeno pokušavajući da sve to obezvredi, ma eto, to je tek onako, bezveze, luk i voda… I okolo salata.
Izvini, neću više.
Ima, ipak, nečeg lepog u podsećanju na vreme Hajdučke česme i Hipodroma. Nepunih godinu dana pre koncerta u Topčideru upoznala nas je moja drugarica Lela. Predstavila te kao druga nekog njenog dečka kog još nisam upoznala, mada sam tada sumnjala da ste vas dvoje nešto već imali, mislim, zajedničko. Prevarila sam se. Bila je zaista devojka tvog najboljeg druga, tvog imenjaka s nadimkom Gen. (Stvarno, za sve ove godine nikada te nisam pitala, zašto Gen?). To upoznavanje mi je maglovito, ne sećam se baš svakog detalja, valjda zbog treme, uzbuđenosti, zbog nečega što je trebalo da se dogodi, a slutilo se. Sećam se samo da je bilo u „Centrali”, u Čika Ljubinoj, u lokalu ispod nivoa trotoara, i ispod svakog nivoa finog gradskog sveta. A nama je baš to mesto, grafitima išaranih zidova, oslikano crtežima stalnih gostiju naših godina, nama je baš ono bilo udobno. Prvo zajedničko ispijanje pića, prvi razgovor, prvi dodir očima.
I još bezbroj takvih.
Ali, u tom bezbroju, ubrzo nakon trećeg izlaska, jedne večeri zazvonio mi je telefon. Onaj crni, klasičan, težak kao tuč, preglasan da ga je i komšiluk čuo, digao je te večeri paniku. Javila sam se, uljudno a ženski. „Halo!”
„Ćao, ja sam”.
„Ko si ti?”
„Central, čika Ljuba, grafit, crtež…, zovi me kako god želiš”.
Nisam dozvolila da čuješ kikotanje, rukom sam prekrila mikrofon i ćutala.
„Čuješ li me ili sam pogrešio broj?”
„Da, da… čujem te, reci”.
Uh, to moje „reci” nerviralo te godinama kasnije. Ali rekao si.
„Ako nemaš nikakve obaveze večeras, svrati do mene”.
Šok! Istovremeno i misao: Opa! dečko ne gubi vreme.
„A šta ako imam obaveze?”
„Onda, ništa. Želim ti lep provod”.
Zamalo da zabrljam.
„Šalim se, ne radim ništa. Uglavnom se smaram kod kuće. Imaš neki predlog?”
„Već sam rekao. Ako te ne mrzi, svrati”.
„Da svratim, gde? Imaš neku adresu na koju se svraća?”
„Izvini, apstrahovao sam činjenicu da nisi nikada bila kod mene.”
Čuj, apstrahovao je. Kad tada nisam pala s kanabeta u koji sam se zavalila s telefonom u krilu i slušalicom stisnutom desnim ramenom.
„Ajd, reci adresu. Možda i svratim, videću. Mada… kasno je.”
„Kasno? Pa tek je pola devet. Uostalom, za dolazak kod mene nikada nije kasno”.
A, tu si tico! Nikada nije kasno. To sam zapamtila za vjek vjekova. Neizbrisivo.
„Pišem…”
„Piši…”
„Ako dođem za sat, došla sam. Ako me nema, znači da me nema”.
Pauza. Izgleda da sam uhvatila raskorak u tvojim mislima. A onda, kao usput, interesujem se šta je povod, da li će kod tebe biti još neko.
„Ili, planiraš sedeljku udvoje?”
„Ne, biće nas šestoro”
„Dolazi ti društvo, neki tvoji prijatelji?”
„Ne”.
„?!?!… kako onda… kako šestoro?”
„Bićemo ti, ja i Bitlsi…”
Klik.
Ne, nisam te večeri otišla kod tebe, doletela sam.
Mama me gledala u čudu dok sam istrčavala iz kupatila umotana samo u peškir i uskakala u farmerice (s naglaskom na – tesne), ogroman džemper s rol- kragnom i, naravno, bez šminke, u perjanoj jakni izletela na ulicu i čekala taksi. Cvokotala sam od hladnoće, bila je studena noć, mrklo nebo, modrocrno i mesec kao bela grudva; zvezdano i bistro, ledeno kao santa. I zvezdama je bilo hladno.
Bila je to – u mom dotadašnjem kratkom životnom veku – uistunu, najtoplija noć.
Ines,
četvrtak, 22. januar 2015.
negde daleko